Astrafobici imaju preterani strah od groma i munja, ali realno razumevanje „opasnosti“ može mnogo da im pomogne.
Prema jednoj studiji, skoro tri odsto ljudske populacije može biti pogođeno astrafobijom, strahom od groma. Leto može biti posebno teško vreme za one koji od astrafobije pate. Ime potiče od „astrape” – grčke reči za munju.
Grmljavina može izazvati simptome koji podsećaju na napad panike, uključujući bolove u grudima, mučninu, vrtoglavicu i kratak dah.
Astrafobici takođe imaju tendenciju da imaju preuveličan osećaj za rizik od udara groma. Oni mogu, na primer, da izbegavaju prozore ili uređaje priključene na električnu mrežu tokom oluje i nevremena.
Ljudi inače, imaju dva urođena straha, od padanja i glasnih zvukova, i to je možda razlog zašto je astrafobija tako česta kod dece.
Realno razumevanje opasnosti može pomoći. U Velikoj Britaniji grom obično ubije dve osobe godišnje, dok se 20 osoba utopi – u svojim kadama. Ali, saznanje ove statističke činjenice možda neće biti dovoljno onima koji imaju fobiju.
Iako malo ljudi traži pomoć za astrafobiju, terapija može biti veoma efikasna. Ona može biti u obliku kognitivne bihejvioralne terapije, tehnika upravljanja stresom ili terapije izloženosti, pri čemu se pacijent postepeno navikava na oluje slušajući snimke ili gledajući video pod stručnim nadzorom. Uz malu pomoć, gromovi i munje ne moraju biti toliko zastrašujuće.
Kod dece može biti teško razlučiti između fobičnog odgovora i prirodnog straha, jer deca često nisu upoznata sa aspektima sveta oko sebe i mogu biti uznemirena stvarima za koje većina odraslih racionalno zna da su bezopasne i stoga se ne plaše.
Deca doživljavaju mnoge strahove dok odrastaju i uče šta je opasno, a šta nije. Njihovi strahovi se obično mogu privremeno ublažiti ometanjem pažnje tokom olujnog vremena ili pretvaranjem oluje u igru (kao što je brojanje između udara groma da biste pratili kretanje oluje dalje od vaše lokacije).
Razvoj u teže poremećaje poput agorafobije
Međutim, ako dečji intenzivan strah od oluja uključuje sve simptome opisane u prethodnom odeljku, i traje duže od šest meseci, to se može smatrati fobijom, i treba se tretirati kako. Ako se leči rano, astrafobija ima manje šanse da se razvije u teže poremećaje, kao što je agorafobija.
Za odrasle važe slična pravila. Generalno, kada utvrdite da li imate fobiju ili je to normalan strah, može biti od pomoći da razmotrite sledeća pitanja: „Da li se moj strah čini preteranim u poređenju sa većinom drugih ljudi koje poznajem?”; i „Da li moj strah ometa moju sposobnost da živim normalnim životom?”.
Ako odgovorite potvrdno na oba ova pitanja i naiđete na gore navedene simptome, verovatno je da je vaš strah dovoljno jak da se klasifikuje kao fobija.
Mnogi terapeuti koji se bave klijentima sa agorafobijom preporučuju da smislite smirujuću frazu koju ćete ponoviti sebi tokom oluje kako biste se vratili iz panike u stvarnost.
Evo nekoliko primera: „Bezbedan sam”, „U miru sam” i „Biću potpuno dobro”.
Vežbanje kontrolisanog disanja će vam takođe pomoći da zadržite kontrolu nad svojim telom što je više moguće kada se suočite sa olujama.
Pokušajte da shvatite šta obično mislite u sebi tokom oluja. Pisanje tokom oluje ili pisanje o tome kako se osećate u vezi sa olujama su dobri načini da to uradite. Kada saznate da ste identifikovali negativne/problematične stilove razmišljanja koji bi mogli da izazovu vaš strah (na primer: „Umreću” ili „Ne mogu da se nosim sa olujama”), pokušajte da zamenite te negativne cikluse misli pozitivnim misli koje vam mogu pomoći da prevaziđete svoj strah umesto da ga jačate.
Primeri korisnijih načina razmišljanja uključuju „Bilo je već mnogo oluja i uvek sam preživeo” i „Ja sam u stanju da se nosim sa mnogim stvarima u životu, uključujući i oluje”.
Ako dovoljno često praktikujete tehnike pozitivnog razmišljanja i opuštanja tokom oluja, vaš mozak ima više mogućnosti da nauči da – nemate čega da se plašite.
Izvor: calm clinic, the guardian, rts, Foto: pixabay