Tamara Đenadić u intervjuu za Report.rs: „Pisanje koristim kao način da se izborim sa pojavama koje me žuljaju.“
Tamara, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: kada i na koji način si zavolela književnost?
To je, u mom slučaju, došlo malo kasnije nego što bih, sa ove vremenske distance, volela da jeste. Pošto sam ja osnovnu školu završila nesretnih devedesetih, ne mogu da se pohvalim da je kvalitet mog osnovnog obrazovanja bio odskočna daska u bilo kom smislu. Tek tu, u srednjoj školi, sam počela aktivno da čitam i redovno posećujem Gradsku biblioteku. Zahvaljujući profesorki srpskog jezika, koja nas je svojim predlozima usmeravala na literaturu van obavezne, meni je čitanje brzo postalo neizostavan deo svakodnevice. Čitala sam, i danas čitam, dosta i raznovrsno, pa nemam neki omiljeni žanr. Volim kada me napisano natera da zastanem, zapitam se, razmišljam o tome i kad zatvorim knjigu. Za mene su redosled kojim autor sklopi rečenice u priču, koja ostaje da me prati i kad prestanem da čitam, veština vredna divljenja i poštovanja.
Naročito od kada sama pišem, znam koliko je truda i rada potrebno za tako nešto.
Kako se rodila tvoja ljubav prema pisanju?
Sad ću malo da se ponavljam, ali upravo u srednjoj školi sa aktivnijim čitanjem razvijala se i moja potreba, pa i talenat za pisanje. Iako tada nisam sagledavala to kao danas, meni su reči i pričanje priča zapravo vrlo oslobađajuća aktivnost. Ta moja ljubav se rodila spontano i ja pisanje oduvek koristim kao način da se izborim sa pojavama, ponašanjima i događajima koji me „žuljaju“. To je moj vid borbe, ja tu biram pravila i ritam, kreiram svetove, šaljem poruke. Veliki deo mog odnosa prema pisanju zasnovan je i na tome što ja tako pokušavam da pomerim sopstvene granice, preispitujem svoja gledišta na svet, u isto vreme imam poligon da sagledavam sebe, druge, društvo u celini. Umetnost, sama po sebi, to pruža autoru i to je jedno nezamenljivo, mada ne uvek lako iskustvo. Ipak, vredi svakog napora.
Gde pronalaziš inspiraciju tokom pisanja: u knjigama drugih autora, okolini ili na nekim drugim mestima?
Ideje za pisanje se nalaze, bez preterivanja, svuda. Nekada je to nešto što pročitam, delo drugog autora, mada često i tekući događaji koji „bole“ koliko se bave ne-vrednostima. Ideje se najčešće rađaju iz toga šta vidim i čujem: naše navike, borbe ili izostanak borbi, ograničenja koja sami sebi postavljamo, uverenja kojih se držimo kao da nam od toga zavisi život. Meni je mnogo važan i razgovor sa ljudima. Mnogo može da se nauči slušajući bliske ljude, koje često ne slušamo previše zato što su nam uvek tu, ali i slušajući neke ljude koji ne čine deo naših svakodnevica. To su dragoceni uvidi u gledišta koja mi nisu usađena i naviknuta. Mnogo može da se čuje i ako slušamo sebe, pa je i taj unutrašnji monolog često izvor ideja i tema za pisanje.
Da li postoji neki autor koji je posebno uticao na tebe dok si se gradila kao književnica?
Ja ne bih sebe nazvala književnicom, bar ne još uvek. Ne zato što sam mnogo skromna nego zato što mislim da je to jedan ozbiljan put i jedan ozbiljan poziv. Za sada bih se zadržala na tome da sam autorka jedne zbirke priča ?.
Ako pričamo o uticajima, svakako i nazaobilazno Kafka, u velikoj meri Orvel i Borislav Pekić. Pored toga, dela Dina Bucatija su za mene bila pravo otkrovenje. Volim i razarajuću jednostavnost, melanholiju i konkretnost američke kratke priče, posebno dela jednog od najpoznatijih autora ove forme – Rejmonda Karvera.
Možeš li da predstaviš ukratko tvoju knjigu našim čitaocima?
Reč je o zbirci priča pod nazivom „I ravnodušnost je ubila mačku“ u kojoj su junaci smešteni u svetove koji liče na naše, ali koji to ipak nisu. To su svetovi u kojima se odigravaju lične „drame“ pomalo neočekivanih likova: nezaposlenih superheroja koji dane provode u parku ispred biroa za nezaposlene, čistunca u čijem se stanu otvara portal ka drugoj dimenziji, mladoj ženskoj osobi koja se rado odriče nekih svojih osobina kako bi svoju ličnost nadogradila “poželjnijim”, bankarskog službenika koji veruje u svoju nepogrešivost preko svake razumne mere. Iako su priče prožete nadrealnim elementima, obrađuju vrlo životne probleme, borbe, strepnje i nelagode koje su nam poznate i sa kojima možemo da se saživimo. Baš zbog toga što su smeštene u svoje posebne svetove, pričama sam želela da realnost činim još upečatljivijom.
Moja namera je bila da opisanim događajima i ličnim doživljajima junaka probam da pozovem čitaoce da se zamisle nad očiglednim problemima koje kao pojedinci i društvo, i pored sve očiglednosti, zanemarujemo. Da li će na kraju pobediti sebičnost, apatija i malodušnost, ili ima nade da se probude novi rezervoari empatije, humanosti i životne hrabrosti su nam neka od otvorenih pitanja. I samim naslovom, sam pokušala da ukažem na svoje gledište da civilizacijski nismo na dobrom putu. Nada naravno nije umrla, da jeste ove knjige ne bi ni bilo.
Za razliku od trilera, fantastike i poezije, čini mi se da priče malo teže pronalaze put do čitalaca u našoj zemlji. Uprkos tome, tvoja knjiga se prodaje, a što je još važnije, o njoj se dosta priča. Šta je ono što bi pored kvaliteta koji se nalazi unutar korica posebno izdvojila: dobar marketing ili jedinstvenost koja krasi priče?
Prvo hvala na komentaru za kvalitet i jedinstvenost, i stvarno se nadam da uspevam da prenesem svoju poruku, onima kojima sam se obratila i posvetom – Čoveku i Ljudima. Mislim da nas ima dovoljno, samo smo mnogo tiši, pristojniji i nenametljiviji.
Što se puta do čitalaca tiče, mislim da izazov leži u prostoj činjenica da se, u moru izdanja, nije lako izboriti za vidljivost, koja god forma da je u pitanju. Ono što sa pričama jeste drugačije je što nemaju svoju posvećenu, unapred opredeljenu publiku, kao u slučaju fantastike ili trilera recimo. Marketing nije nešto čemu se posebno radujem, ali je takav vid angažovanja jednostavno neophodan, posebno ako uzmemo u obzir da publiku tek treba pronaći. I renomirani autori ulažu napor u promovisanje svojih dela, pa verujem da mi koji se tek probijamo teško možemo da skrenemo pažnju na sebe samo i isključivo napisanim delom. Čak i da je ono sam biser književnosti.
U mom slučaju, napor je pored marketinga uložen i u promotivne aktivnosti širom Srbije i usmeren je ka tome da doprem do istomišljenika, onih koji ne žele da ih ravnodušnost savlada, kao i onih koji žele da preispitaju sve ono oko čega su ravnodušni.
Da li si nešto objavljivala i ranije?
Ništa u domenu beletristike. Jedno vreme sam pisala komercijalne tekstove, i to je jedan potpuno drugačiji, ali ipak angažujući način ulaganja napora. Baš zato što sam želela da se posvetim onome što me zaista ispunjava prestala sam da pišem takav vid tekstova.
U procesu sam pisanja novog dela, pa se nadam da ću narednom periodu moći da se pohvalim i drugom objavljenom knjigom. Ali polako. Ne žurim, ne forsiram proces, pišem i čekam da sazri.
Koji je tvoj životni moto?
Ako nam je nešto bitno, trud ne može da izostane.
Da li možemo da te očekujemo na Sajmu knjiga u Nišu?
Izdavačka kuća Otvorena knjiga tradicionalno ima svoj štand na Sajmu. Još uvek nisam sigurna da ću uspeti da dođem, ali ukoliko ne bude prilike sada, nadam se da ću uskoro imati zadovoljstvo da dođem i porazgovaram o knjizi i životnim temama sa Čovekom i Ljudima grada Niša.
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Tamara Đenadić
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku
*** ZABRANJENO JE KOPIRANJE INTERVJUA BEZ PISMENOG ODOBRENJA NAŠE REDAKCIJE *** Svako kopiranje i umnožavanje bez pismene saglasnosti portala Report.rs smatraće se grubim kršenjem autorskih prava i biće naplaćeno sudskim putem bez prethodne opomene.