Uroš Dimitrijević u intervjuu za Report.rs: „Ako mi neko ispriča nešto dovoljno neverovatno ili pak nebulozno, postoji šansa da će, u nekom obliku, završiti u mom romanu. Verovatno zato ljudi ne pričaju previše sa mnom.“
Današnji gost portala Report.rs je Uroš Dimitrijević, autor romana „Siroti mali ratovi“.
Uroše, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: kada i na koji način si zavoleo književnost?
Zavoleo sam je teško i kasno. Kada sam bio klinac, uopšte nisam voleo da čitam knjige, već samo stripove. Školsku lektiru nisam mogao da smislim, sve dok nismo čitali Zločin i kaznu. To mi je omiljena lektira. A onda sam se navukao na serijal o Hariju Poteru i trilere Dena Brauna. Ti romani su bili super za to što treba da budu, komercijalni bestseleri, ali tad sam prvi put video da u književnosti može da postoji nešto što mi se dopada i što je kul. To je bilo negde pri kraju srednje škole. Posle toga sam sve više i brže otkrivao kvalitetniju književnost i nadoknađivao propušteno.
Da li postoji neki autor koji je posebno uticao na tebe dok si se gradio kao pisac?
Ne mogu građenje da smatram svršenim činom, tako da još uvek postoje pisci koji utiču na mene, a otkrivam i nove autore čiji rad neminovno utiče na moje pisanje. Kada sam bio mlađi i počinjao da se ložim na pisanje, sećam se da sam jako voleo romane Čaka Palahnjuka, naročito Nevidljiva čudovišta i Zagrcnut, ali on nije bio pisac koji je uticao na mene, jer sam u startu znao da nikada neću pisati kao on, već samo neko čije mi se pisanje dopada. I mnogo je više takvih čije pisanje samo volim, a ne utiču nužno na moj rad. Mislim da su romani Nika Hornbija bili ti koji su me naterali da pomislim “ Hm, voleo bih da pišem ovako nešto i možda, ali samo možda, ću i moći”.
Gde pronalaziš inspiraciju tokom pisanja: u knjigama drugih autora, okolini ili na nekim drugim mestima?
Volim da čujem dobru priču. Ako mi neko ispriča nešto dovoljno neverovatno ili pak nebulozno, postoji šansa da će, u nekom obliku, završiti u mom romanu. Verovatno zato ljudi ne pričaju previše sa mnom.
Da li možeš ukratko da predstaviš svoj roman našim čitaocima?
Mogu da iskopiram onaj blurb sa poleđine, jer navodno je to dobro prodavalo knjigu:
Vuk je kreten čiji pogled na svet iz opravdanih razloga niko ne deli. Desile su mu se neke strašne stvari, ili ih barem on tako doživljava. Uzeo je neplaćeno odsustvo na poslu i zabarikadirao se u stanu, gde je stvorio bezbedni mikrokosmos bez ljudskog kontakta. Kada njegov prijatelj, iz najbolje namere ali ne i sa najboljim idejama, odluči da mu pomogne i natera ga da izađe iz kuće, tada zapravo kreću da se dešavaju te strašne stvari. Ali ne kao horor strašne, sa plaćenim ubicama i besnim psima, nego gluposti zbog kojih upada u nevolje. Ovo je ipak ljubavna priča.
Ono što mi je privuklo pažnju prema tvojoj knjizi je najoriginalnija promocija za koju sam čuo do sada. Možeš li da podeliš sa onima koji nisu upućeni o čemu se radi i na koji način si osvojio mnoge ljude?
Roman je izašao u jeku korone, nije još bilo ni vakcina niti bilo čega drugog, pa nisam hteo da organizujem promociju gde bismo se gurali u nekom prostoru. Ali svakako sam hteo da se susretnem sa potencijalnim čitaocima, tako da sam prvih sto primeraka prodavao iz gepeka automobila. Sistem je bio prost – dan ili dva ranije na Instagramu najavim u kom sam gradu, ljudi koji žele roman se jave, dođem na kućnu adresu, napišem personalizovanu posvetu i častim ih čašicom razgovora. Ljudima se to baš dopalo. Naravno, uporedo s tim sam radio na onlajn promociji, intervjuima itd. Kasnije sam imao i jednu pravu promociju, ali kako nisam mogao da dođem u Srbiju, angažovao sam ljude da me izrežu od kartona u prirodnoj veličini i svim prisutnim gostima podele papir s mojim kratkim govorom i QR kodom koji je vodio na video obraćanje.
Primetio sam da se čitaoci prilikom kupovine knjige često opredeljuju za bestseler nekog stranog autora, dok se knjige manje poznatih domaćih pisaca mnogo teže prodaju. Kakvo je tvoje mišljenje o tome? Na koji način manje poznati autori mogu da skrenu pažnju na sebe: promocijom knjige, međusobnom podrškom ili dobrim marketingom?
Besteseler autori imaju izgrađeno ime, velike izdavačke kuće iza sebe, a često i nisu tako loši pisci, pa pretpostavljam i da treba ljudi da ih kupuju. Književno izdavaštvo je industrija kao i svaka druga. Ne znam kada sam poslednji put pio Beni Kolu, ali znam kada sam naručio Koka Kolu. A manje poznati autori treba da se usredsrede na dobro pisanje. To je glavni alat i sigurno je dovoljan za početak spisateljske karijere. Marketinške ideje dođu naknadno.
Pošto su se mnogi čitaoci uverili da se odlično snalaziš u „sirotim malim ratovima“, koji je tvoj recept za pobedu u trenutnim životnim okolnostima?
Investirajte pametno. Pretplatite se na što više striming servisa možete.
Koje knjige bi poneo na pusto ostrvo?
Kako da napravite satelitski telefon koristeći samo ono što nađete na pustom ostrvu, zatim Džepni vodič za otrovne biljke koje najčešće rastu na pustim ostrvima, kao i Krvoločne zveri koje naseljavaju pusta ostrva i kako ih izbeći.
Da li radiš trenutno na nekom novom projektu?
Da, baš su mi nedavno stigli komentari od urednice za moj drugi roman, tako da unajveće uživam sređujući rukopis. Roman se zove Daske i radnja je smeštena u, za mene, nostalgične rane dvehiljadite. Baš volim moj drugi roman i jedva čekam da izađe.
Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim ti mnogo sreće i uspeha u karijeri.
Many happy returns!
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Dunja Subašić
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku
*** ZABRANJENO JE KOPIRANJE INTERVJUA BEZ PISMENOG ODOBRENJA NAŠE REDAKCIJE *** Svako kopiranje i umnožavanje bez pismene saglasnosti portala Report.rs smatraće se grubim kršenjem autorskih prava i biće naplaćeno sudskim putem bez prethodne opomene.