Stefan Marković u intervjuu za Report.rs: „Svuda gde su ljudi tu su priče, a gde su priče tu je nadahnuće da se te priče ispričaju.“
Stefane, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: kada i na koji način si zavoleo književnost?
Nisam siguran da bih mogao tačno da odredim kada se ta ljubav dogodila. Međutim, ono što volim kod književnosti je sama njena srž – pripovedanje, a pripovedanje sam zavoleo još kao sasvim mali kada mi je prababa pričala priče o omajama, drekavcima i ostalim folklornim čudovištima i pojavama. Kasnije se ta ljubav kroz knjige samo produbljivala.
Nedavno je izašao tvoj prvi roman „Pokojnik drugog reda“. Da li možeš da ga ukratko predstaviš našim čitaocima?
To je satira o večitom gubitniku Petru Petroviću Puški koji na dan svoje sahrane reši da ne želi da bude pokopan. Ta njegova odluka nailazi na negodovanje porodice i prijatelja (jer nije red da neko ko umre ne bude sahranjen), na poslodavca koji ne može da ga vrati na posao, ali i društvo uopšte u kom ne mesta ni za žive, a kamo li za mrtve. Priča paralelno prati i razvojni put mlade novinarke prorežimskog medija TV Preser Nede Srdić koja dobija zadatak da izveštava o pokojniku buntovniku. Taj narativni luk se prepliće sa glavnim i zajedno deluju kao kontrapunkt.
Roman je priča o pokojnicima koje suštinski srećemo svuda oko nas, a koji nisu ni svesni da su pokojni. „Pokojnik drugog reda“ je apsurdna priča koja nosi parolu – Na mrtvima svet ostaje. Ali kako ne bih čitaoce doveo u zabludu, moram da još da dodam i da ovo nije priča o zombijima, već o zombiranom društvu.
Gde pronalaziš inspiraciju tokom pisanja: u knjigama drugih autora, okolini ili na nekim drugim mestima?
U kafani. Na ulici. U gradskom prevozu. U redakciji u kojoj radim. Svuda gde su ljudi tu su priče, a gde su priče tu je nadahnuće da se te priče ispričaju.
Poznato je da si se godinama bavio rep muzikom i da si u tome bio uspešan. Da li ti je to bogato iskustvo pomoglo tokom stvaranja romana?
Zapravo, mislim da to baš i nije toliko poznato. 🙂 E sada, koliko mi je to pomoglo ne znam, možda u nekoj meri jer je svako životno iskustvo dragoceno za pisanje. Više mi je ta rep muzika bila predvorje za dalji rad, jer sam i nakon nje nastavio da se bavim pisanjem – rep muzika, koja podrazumeva pisanje tekstova, pa novinarstvo i proza.
Kako ocenjuješ našu savremenu domaću rep scenu? Koje repere bi posebno izdvojio po talentu i autentičnosti?
Nikako. Mislim da nisam pošteno preslušao rep album od 2013. godine, a od tada je prošlo evo bezmalo deset godina. Ono što mogu da primetim je da je iz te muzike iščezlo sve ono što je mene teralo da se bavim njome – bunt, angažovanost i džezi zvuk. Međutim, stvarno ne bi bilo fer da dajem nekakve ocene, kada jednostavno to ne slušam.
Da li postoji neki autor koji je posebno uticao na tebe dok si se gradio kao pisac?
Da, više njih. Zapravo, gotovo svaki pisac čije sam knjige čitao. Najviše Kafka, Kami i Markes, koji je prema mom mišljenju najbolji pripovedač. Tu su i Domanović i Nušić, Borhes, Kalvino, ali i velikani teatra apsurda poput Joneska i Beketa.
Pošto smo kolege po peru, smatram da zaslužuješ veliko poštovanje, jer i sam znam koliko je trnovit put koji vodi do velike izdavačke kuće. Da li ti to stvara određenu vrstu odgovornosti prema čitaocima koji očekuju da uvek budeš na visini zadatka?
Pazi, nisu čitaoci ti koji očekuju da budem na visini zadatka, već sam ja taj koji to očekuje. 🙂
A mislim da svako ko želi ozbiljno da se bavi pisanjem treba da oseća odgovornost prema čitaocima, bez obzira na to kolika i kakva je izdavačka kuća koja ga objavljuje. Kod velike izdavačke kuće je štos u tome što pored odgovornosti prema čitaocima, svom delu i sebi, pisac ima odgovornost i prema izdavaču. Bar ja tako gledam na stvari.
Što se tiče Lagune, ja sam bio načisto sa sobom kada sam spremio rukopis za slanje – ili Laguna ili ne objavljujem.
Koji je tvoj savet mladim neafirmisanim autorima koji su naišli na odbijanje kod izdavača?
Da budu dobri pisci i da čitaju mnogo… I da pišu mnogo. Kao što kaže naslov romana Jurija Oleša Ni dan bez retka. Ono što je veoma bitno je da rukopis bude dobar, a ako je dobar, onda je i u interesu izdavača da ga objavi.
A dobar rukopis se postiže upravo čitanjem i pisanjem.
Znam mnogo ljudi koji žele da se bave pisanjem, ali ne vole da čitaju. To je kao da kuvar mrzi hranu. Znam, nećeš verovati, i one koje bi da budu pisci ali ih mrzi da pišu. Takođe, savet je i da ne kreću u bavljenjem pisanjem ako sam im razlozi banalni poput para i slave – jer za takve statuse postoje adekvatniji poslovi kao što je recimo estrada.
E sada, ako je rukopis dobar i pisac dođe do izdavača, najbitnije je da sluša urednika, jer je urednik tu da pomogne da se roman izbrusi do kraja. Dve osobe koje su mi svojim savetima dosta pomogle oko mog romana su upravo moja predivna urednica Dubravka Dragović Šehović, kao i pisac i veliki prijatelj Dejan Stojiljković.
Da li radiš trenutno na nekom novom projektu?
Da, uveliko radim na drugom romanu. Ne bih naširoko da pričam o tome, ali centralna tema biće religija i kako čovečanstvo reaguje kada Isus Hrist dođe u Srbiju da najavi Sudnji dan; a ne zaboravimo da, između ostalog, Isus može od vode da napravi vino (što može da bude zgodno), kao i da su crkve širom sveta razvile svoju verziju Hrišćanstva i kanone koji se vrlo često kose sa suštinom te religije.
Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim ti mnogo sreće i uspeha u karijeri.
Hvala tebi.
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Stefan Marković
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku
*** ZABRANJENO JE KOPIRANJE INTERVJUA BEZ PISMENOG ODOBRENJA NAŠE REDAKCIJE *** Svako kopiranje i umnožavanje bez pismene saglasnosti portala Report.rs smatraće se grubim kršenjem autorskih prava i biće naplaćeno sudskim putem bez prethodne opomene.