Pre pojave moderne nauke, ljudi su koristili razne čudne metode za lečenje bolesnika. Međutim, neke najbizarnije medicinske prakse lekari su nastavili da koriste jer daju dobre rezultate u lečenju.
Tako su neke od uvrnutih praksi samo prerasle iz jednog oblika u drugi, a neke od njih u modifikovanom obliku koristi i suvremena medicina, dok su druge napuštene jer su bile toliko opasne da su često i ubijale one koji su ih koristili.
Lobotomija
Početkom 20. veka lekari su bili potpuno nepripremljeni za lečenje pacijenata obolelih od mentalnih bolesti koji su u to vreme preplavljivali bolnice. Jedan od tretmana koji je postao popularan tridesetih godina prošlog veka je lobotomija, odstranjivanje delova mozga kako bi se suzbili depresivni simptomi.
Čak i u to vreme, priznato je da je ovo bila opasna praksa koja je često ostavljala pacijente sa trajnim invaliditetom, uništavala njihove sposobnosti za funkcionisanje u društvu, njihovo pamćenje i njihovu ličnost.
Ipak, više od 40.000 ljudi je samo u Americi bilo izloženo lobotomiji, veoma često bez ličnog pristanka.
Terapija elektrošokovima
Nama poznati kao elektrokonvulzivna terapija (ECT), tretmani elektoršokom su prvi put korišćeni četrdesetih godina prošlog veka kao alternativa za lobotomiju, i to za lečenje raznih oblika depresije i manija, a najčešće se primjenjivala u lečenju histerije.
Ova erapija je bila oštro kritikovana u javnosti zbog pretpostavke da povećava rizik od samoubistva kod pacijenata koji su lečeni na ovaj način. Jedan od njih je i Ernest Hemingvej.
Terapija elektrošokovima je često prikazivana i na filmskom platnu, pa je to još više pojačalo kritike. Još od početka primene ovog vida lečenja postojao je i problem etičke prirode zbog nedostatka saglasnosti pacijenata i nemogućnosti da se davanjem anestezije ublaži bol koju pacijenti tokom tretmana trpe.
Trepanacija
Trepanacija je hirurška metoda koja je podrazumevala bušenje lobanje kako bi se olakšao pritisak u mozgu, a koristila se u lečenju epilepsije, mentalnih poremećaja i migrene.
To je takođe bio uobičajeni zahvat pri fizičkim povredama glave, kao što su fraktura lobanje, jaki udarci u glavu i sl. Ova metoda je često bila fatalna, zbog infekcija mozga koje su nastajale kao direktna posledica bušenja lobanje u nehigijenskim uslovima.
Praksa bušenja lobanje za ublažavanje pritiska i lečenje težih oblika depresije se i danas na neki način koristi, ali sa mnogo više humanosti (i sa anestezijom) nego što je to bio slučaj u srednjem veku.
Seks sa devicom za lečenje sifilisa
Zastrašujući mit da se neko ko je „inficiran društvenom bolešću“ može izlečiti putem seksualnog odnosa, datira još iz 16. vijeka. Tada je uvedena praksa da se muškarci leče od sifilisa i gonoreje na taj način što će imati seksualni odnos sa devicom.
Na žalost, sa ovim bizarnim sujeverjem se nastavilo u nekim delovima razvijenog sveta, naročito u Africi, što za posledicu ima brojne prijavljene slučajeve silovanja devojčica.
Namerna infekcija malarijom
Ranije je bio običaj da se deca izlažu namernoj infekciji kako bi stekla imunitet.
Jedan takav slučaj predstavljao je dovođenje zaraženih od sifilisa u kontakt sa osobama koje boluju od malarije.
Verovalo se da groznica izazvana malarijom može da izleči sifilis, a onda bi se lečila malarija, pomoću nekih drugih, takođe zastrašujućih tretmana.
Međutim, istina je da je malarija zapravo u velikoj većini slučajeva smrtonosna za zaražene sifilisom.
Radijum
Otkriće radijuma je dovelo do nastanka cele industrije proizvoda baziranih na radijumu, kao i mnogobrojnih alternativnih lekova. Čak se pojavila i reklama koja je promovisala prednosti pripremanja i kozumiranja radioaktivne vode, koja se pila kod kuće za lečenje raznih oboljenja.
Očigledno je da svest od rizika upotrebe radijuma nije bila uopšte razvijena sve dok kasnije radnici koju su pravili proizvode od radijuma nisu počeli da umiru u mukama.
Inekcije od parafinskog voska
U ranoj verziji botoksa, lekari su u 19. veku koristili inekcije od parafinskog voska kako bi peglali bore i povećali grudi.
Ali vosak se vremenom učvršćavao i pretvarao u guste, bolne parafinske grudve.
Kada su shvatili šta su zapravo uradili, naučnici su veoma brzo izbacili parafinske inekcije iz upotrebe.
Dijeta uz pomoć pijavica
Dijeta uz pomoć pijavica je početkom 20. veka bila metoda za gubljenje telesne težine koja se oslanjala na nepouzdanu praksu unošenja pijavica u telo u nadi da će one pojesti hranu koju je osoba prethodno konzumirala.
Međutim, većina pijavica su ustvari imale užasne efekte na ljudsko telo, što je dovelo do neuhranjenosti, mučnina, povraćanja, dijareje i anemije.
Pijavice se i danas koriste u nekim zakonitim medicinskim procedurama i u alternativnoj medicinskoj praksi. Takozvana hirudoterapija ili lečenje medicinskim pijavicama veoma je popularna kod holivudskih i muzičkih zvezda, kao i kod drugih bogataša.
Puštanje krvi
U medicinskoj nauci srednjeg veka raširilo se shvatanje da su bolesni ljudi imali suviše krvi koja je izazivala disharomniju među njihovim temperamentima. Smatralo se da je jedini način lečenja bio ispuštanje krvi. To se radilo na dva načina: ili pomoću pijavica ili sečenjem delova tela.
Lečenje mrtvim miševima
Mrtvi miševi su korišćeni u medicinske svrhe još od doba drevnog Egipta, gde bi se mešali sa drugim sastojcima i koristili za ublažavanje zubobolje.
Kasnije su u Engleskoj, za vreme Elizabete I lečene bradavice na taj način što su se mrtvi miševi sekli na pola i stavljali na mesta sa bradavicama.
Delovi mrtvih miševa su se takođe koristili za lečenje magarećeg kašlja, velikih i malih boginja, noćnog mokrenja…
Helioterapija (terapija svetlošću)
Lečenje tuberkuloze helioterapijom podrazumevalo je izlaganje bolesnika jakom izvoru svetlosti, najčešće jakoj lampi.
Ovakva praksa bila je vezana za teoriju da će lampa simulirati sunce i tako podstaći povećanu proizvodnju vitamina D, koji pomaže u borbi protiv infekcija.
Terapija svetlošću je i dalje uobičajen tretman za brojne bolesti, poput depresije, dermatoloških oboljenja, sezonskih afektivnih poremećaja…
Iako su moderne vakcine potpuno potisnule helioterapiju tuberkuloze, njen izumitelj Nils Riberg Finsen je dobio Nobelovu nagradu za fiziologiju 1903. godine.
Životinjski izmet kao lek
Životinjski izmet se dugo koristio za lečenje različitih bolesti i za pravljenje mnogih lekova, čak do kasnog 19. veka. U viktorijansko doba postojao je lek za smanjenje bola u grlu koji je sadržao isušeni izmet psa, a drevni Egipćani su koristili izmet magarca, krave, psa, gazele… u brojne medicinske svrhe.
Ponekad su ove metode dovodile do trovanja, a nekada bi bakterija u izmetu zaista imala lekoviti efekat.
Izvor: Pixalizam, Foto: Pixabay
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku