Marko Veljković i Report.rs vam prenose utiske nakon jučerasnjeg meča Crvene zvezde iz malo drugačijeg ugla.
Dok ispijam vruć čaj usred avgusta i „refrešujem“ grlo „Negro“ bombonama nakon jučerašnje utakmice, rešio sam da sumiram utiske.
Kao i pred svaku utakmicu do sada, ni ovog puta nisu izostale izvesne komplikacije, što uvek dovodi do simpatičnih anegdota. Karte smo nabavili na jedvite jade, jer je pobeda na ovom meču donosila plasman u najelitnijije fudbalsko takmičenje, pa su ljudi samim tim pohrlili da što pre dođu do karata, a najuporniji su bili oni koji se hrane isključivo uspehom. O takvoj vrsti navijača ću govoriti kasnije. S obzirom da me je pred utakmicu čekao jedan kraći odmor za vikend, morao sam da organizujem sve za samo jedan dan, kako ne bih došao u situaciju da mi misli krišom lutaju do kuće, dok se za to vreme beživotno potapam u bazenu, iritirajući tom jezivom pojavom suprugu koja mi je već dozvolila onlajn klađenje na odmoru, pa je bilo sasvim logično da joj se zbog tog nesebičnog gesta revanširam tako što ću joj biti maksimalno posvećen. I bi tako…donekle… Svaka družina ima nekog perfekcionistu koji voli da „igra na sigurno“, pa me je jedan poziv ponovo vratio u stvarnost.
„Znam da si na odmoru, ali verujem da ti ne smetam, jel tako?“
„Ne smetaš mi. Pa šta bih inače radio na odmoru, nego ‘odmarao’. Kako to možeš da poremetiš? Možda pozivom?“
„Pusti sad sarkazam. Ovo je jako bitan predlog.“
„Slušam…“
Pošto smo karte trebali da pokupimo na Novom Beogradu koji nam nije usput i sigurno ćemo vožnjom do tog dela grada izgubiti dobrih sat vremena, predložio mi je da karte pokupi njegov drug, donese nam te ulaznice negde bliže stadionu pre početka tekme, a mi njemu, naravno, damo kintu.
„Okej, dobar predlog, ali moram prvo da proverim u ponedeljak da li nam je onaj lik preuzeo karte.“
„Ma nije problem, nisam mislio sad da zoveš. Jedino ako ne insistiraš?“
„Ne insistiram.“
„A da li je sto posto provereno da ćemo uopšte da dobijemo te karte?“
S obzirom da mi je ovo pitanje postavio jedno desetak puta za dva dana, sarkazam u
meni je bio neprestano aktiviran.
„Pa ko ti kaže da je sigurno? I moj polazak je neizvestan.“
„Zbog čega?“ upitao je zbunjenim glasom.
„Pa moraću da produžim odmor još dva dana kako bih nadoknadio ove razgovore s tobom.“
„Okej. Nisi zanimljiv. Javi kad nešto saznaš.“
„Sutra.“
„Možda te pozove i u toku dana.“
„Sutra.“
„Okej.“
Dok smo raspravljali oko karata, mali hotelski bazen je bio potpuno okupiran od strane velikog broja mališana, napolju je kiša počela da pljušti, žena je u znak protesta zbog telefoniranja otišla do saune, znajući da od te prostorije bežim kao đavo od krsta (ušao sam tamo jednom i dok su svi sedeli opušteno na onim klupama, ja sam stajao do izlaznih vrata jer mi je bilo lakše da gledam u izlaz, što je kod drugih izazvalo smeh, a kod moje supruge veliku dozu neprijatnosti zbog mog klinačkog ponašanja) pa mi je jedino preostalo da naredno vreme provedem gledajući TV.
Pored perfekcioniste, svaka jača družina ima i svog meteorologa koji je tu da upozori na opasnost od velike vrućine ili provale oblake. U ovom slučaju je bilo ovo drugo. Čim sam se vratio sa odmora, obavešten sam da se u utorak sprema potop na Marakani. Onaj „rezultatski“ sam silno priželjkivao, ali ovaj vremenski me je potpuno zatekao nespremnog, pa eto nas dvojice vrlo brzo u potrazi za niskobudžetnim kabanicama po kineskim radnjama. Izbor nam je u startu bio ograničen, jer je u obzir dolazila jedino crvena boja zbog koreografiije koja se uveliko spremala, a kao za maler smo nailazili samo na žutu, plavu, zelenu i roze boju. Dobro, ovu poslednju ne bismo nosili svakako, jer bismo verovatno bili veće atrakcije od celokupne koreografije. Konačno smo u jednoj kineskoj radnji pronašli dve crvene kabanice – odmah smo ih zgrabili i kupili. Na izlazu iz prodavnice nas je sačekalo nevreme.
„Mislim da je idealna prilika da isprobamo da li ove kabanice šljakaju. Šta kažeš?“
upitao sam ortaka.
„Slažem se.“
Svako je krenuo na svoju stranu, a pošto smo u onim kabanicama ličili na „duhove“ iz filma „Tito i ja“, nismo smeli da se pogledamo od sramote, pa smo ubrzali korak kako bismo što pre pobegli od ljudi. Razmišljajući o reakcijama drugih koji se verovatno ludo zabavljaju gledajući dve budale koji izgledaju kao duhovi iz horor parodija, sapleo sam se na ivičnjak i jednom nogom nagazio u blato, gde sam umazao farmerice i patike.
„Šta smo sve u stanju da uradimo zbog te Zvezde…“ pomislio sam u sebi, trudeći se da ovu trapavost pretvorim u romantiku.
Došao je i dan utakmice. Uvek sam bio najveći paničar u društvu, plašeći se da ništa neće ispasti kako treba, međutim, ovog puta sam rešio da presečem i postanem najpozitivniji član naše družine. Od početka smo kasnili, tako da je veliki izazov bio preda mnom.
„Zakasnićemo.“
„Nećemo.“
„Teško ćemo pronaći parking mesto.“
„Naći ćemo lako.“
„Stići ćemo tek za drugo poluvreme.“
„Stižemo za prvo.“
Koliko god sam tvrdoglavo odbijao da poverujem da knjige koje nam prodaju priču kako se pozitivnim mislima može pobediti sve, uverio sam se na delu da popularna psihologija nije baš sasvim pričica za malu decu. Sve nam je pošlo za rukom: nije bilo gužve na autokomandi, pokupili smo karte za koje nismo izvisili na kraju i vrlo brzo smo stigli do stadiona gde smo bez problema pronašli parking mesto. I ono što je najvažnije od svega: nije bilo provale oblaka. Kabanica je bila upotrebljena samo prethodnog dana kada sam otišao da je kupim kako ne bih pokisnuo na utakmici.
Kakva ironija! Ishod meča vam je poznat, a sad sledi nerviranje, ne zbog rezultata, već zbog onih „navijača“ koji zauzimaju mesto navijačima. To su oni koji dolaze na utakmice samo u srećnim vremenima, a kad se promaši penal ili postigne autogol, pljuju iste one igrače koji su im svojim ranijim potezima omogućili sve one srećne trenutke za koje živi svaki navijač. Poseban krug pakla za sve one koji sede kao u pozorištu i ćute dok se na terenu odigrava jedna od najvažnijh utakmica za naš klub, ali zato bez problema progovore nakon meča, prosipajući jeftine uvrede na račun naših fudbalera, zatim se na sledećoj utakmici ne pojave, kako bi se „osvetili“ igračima zbog loše fudbalske predstave. Zahvaljujući takvoj gospodi je veliki broj navijača bio uskraćen da prisustvuje na jučerašnjoj utakmici i pruži adekvatnu podršku svom klubu. Po cenu toga da ne napunimo stadion kao sinoć više nikad, nadam se da ćete ubuduće svoje komplekse da lečite negde drugde.
Sinoć sam se prvi put u životu osetio drugačije nakon poraza. U meni se, posle velikog nerviranja nakon svakog pređašnjeg poraza, konačno probudila zahvalnost prema igračima. Došli smo do toga da nam najveći neuspeh bude igranje u Ligi Evrope, drugom najvećem fudbalskom takmičenju, koje smo ranijih godina mogli samo da sanjamo. Setite se onog nesrećnog poraza protiv Bordoa, verujem da su tada mnogi poput mene zaplakali, jer smo silno želeli da vidimo svoj klub upravo u ovom takmičenju koje nam je sada nešto poput nagrade za sav uloženi trud, borbu, želju i suze. Nemojte da brzo zaboravljamo molitve koje su nam uslišene i da stalno budemo nezasiti, jer je mnogo teško kada se stvarnost ponovo pretvori u snove (imati pa nemati). Uživajte u prelepoj realnosti i još jednom takmičenju u Evropi koje su nam omogućili isti oni ljudi koji se sada nalaze na meti „kritičara“ i „stručnjaka“. Pokažite zahvalnost, jer „pravi Delija veran je kao pas, uvek Zvezdo računaj na nas.“
Piše: Marko Veljković
Report.rs, Foto: Marko Veljković