Zoran Cvetković Cvele u intervjuu za Report.rs: „U osnovnoj školi sam kupio prvu gitaru i naučio akorde, mrzelo me je da vežbam i skidam već poznate stvari (drugi su to već bolje radili), bilo mi je mnogo lakše a i lepše da sviram nešto svoje i tako sam počeo.“
Danas razgovaram sa Zoranom Cvetkovićem, frontmenom sintpop i elektropop grupe Romantične boje iz Niša koja je sredinom osamdesetih osvajala srca niške publike. Da je reč o kvalitetnom bendu koji je svirao muziku ispred svog vremena, dovoljno govori činjenica da su posle nešto više od trideset godina dobili ponudu iz Amerike da objave svoju prvu ploču. Njihove pesme na You Tube-u se slušaju i dan-danas, a posebno se izdvaja pesma „San“ koja broji 237 500 pregleda. Pored domaće publike, u njihovoj muzici uživaju ljudi iz celog sveta, što se primećuje po velikom broju pozitivnih komentara koje možete pročitati na većini njihovih pesama. Upoznajte jedan manje poznat bend koji je čekao na „minut uspeha“ skoro tri decenije, što je najveći dokaz da kvalitet nikad ne umire.
Zorane, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: kada i na koji način ste zavoleli muziku? Šta vas je inspirisalo da pored slušaoca postanete i autor sopstvenih pesama?
Otkad znam za sebe voleo sam muziku, uvek sam u njoj otkrivao neke nove stvari, dobijao ideje i vezivao za nju sećanja, ljude, boje, mirise, ukuse. Kao mali dobio sam od strica kasetofon i par kaseta: prvo što sam uradio je da sam ga povezao za radio aparat, krenuo da pretražujem frekvence i snimam sve što mi se dopalo. Od tog trenutka počinje moje interesovanje za semplovanjem i aranžiranjem.
U osnovnoj školi sam kupio prvu gitaru i naučio akorde, mrzelo me je da vežbam i skidam već poznate stvari (drugi su to već bolje radili), bilo mi je mnogo lakše a i lepše da sviram nešto svoje i tako sam počeo.
Gde pronalazite inspiraciju prilikom stvaranja muzike: u pesmama drugih autora, okolini ili na nekim drugim mestima?
Inspiraciju nigde ne pronalazim, ona jednostavno pronađe mene, sa svakim odsviranim tonom kroz glavu mi prođu milion ideja a na meni je da odaberem onu pravu. Zbog toga i radim isključivo instrumentalnu muziku u zadnje vreme, jer me ona ne ograničava, i u jednoj temi mogu da upakujem sve što mi se trenutno vrzma po glavi a da se ne ograničavam.
Verujem da kao i mnogi imate neku zanimljivu anegdotu oko nastanka benda i osmišljavanja imena. Kako su nastale Romantične boje?
Priča o „Romantičnim Bojama“ kreće iz inata posle raspada moje prve grupe „Elektromagnetno Zavarivanje Kostiju“. Prodao sam gitaru i kupio dve Casio sprave, počeo da se igram i ideje su se rađale. U priču ulaze dva Gorana, dva moja dobra prijatelja iz detinjstva – Goran Veljković Gax (Sinti) i Goran Radenković Radenko (Ritam Mašina) i krećemo sa radom. Ime nam je „poklonio“ Aleksandar Milivojević (Kum Aca) u neobaveznom ćaskanju ispred tadašnjeg Joy-a. Nakon prvih snimaka u studiju Radio Niša, pesme počinju da se vrte na radio talasima a mi krećemo sa svirkama. U tom periodu smo uglavnom svirali u tadašnjem Muzičkom klubu 81, uvek kada bi imali priliku.
Sećam se i svirki na Pravnom, Filozofskom, Medicinskom i sve ih odlikuje jedno: uvek smo dobro prolazili kod ljudi koji su radili zvuk, iz prostog razloga, jer je nama bilo dovoljno da se uključimo direktno u miksetu, pojačala nismo koristili i eto fenomenalnog zvuka.
Na svirkama smo dobro prolazili, ne znam da li zbog kvaliteta ili neobičnih nastupa (prva grupa u gradu sa gomilom sintija): uglavnom smo navlačili crne košulje, pevao sam što sam dublje mogao a iza mene su prštale sekvencerske deonice. Posle jedne takve svirke upoznajem Predraga Cvetičanina Peđu (Dobri Isak) i kreće veliko prijateljstvo i saradnja.
On mi je tada udelio najveći mogući kompliment: da ga naša muzika podseća na rane radove Human League, John Foxa, Kraftwerka a ja u tom trenutku nisam imao pojma ko je John Fox, ali sam zato kasnije uz njegovu pomoć i njegovog brata Nenada Cvetičanina Cepija (Arnold Layne) čuo i za Foxa i za gomilu drugih bendova i ljudi u koje se danas kunem.
Nakon toga kreću druženja, saradnja, razmena znanja i opreme između svih nas (Arnold Layne, Dobri Isak, Fleke, Komuna, Bigoti, Trivalija)…a onda vojska: upisali smo fakultete i razišli se na godinu dana. Kada sam se vratio kući 1985. godine, Fleke su već prestale da rade, ali su pokrenuli projekat “Dead Karrington” i kultne svirke na Medicinskom, Dobri Isak izbacuje svoj prvi i jedini album (na kaseti), Arnold Layne sprema album i u kontaktu su sa „Jugotonom“ (na kraju je realizovan samo singl „Kiša dolazi“) a ja prepun energije i ideja.
Za početak snimamo jos nekoliko pesama u Radio Nišu, gostujemo u par radijskih i televiziskih emisija, nastavljamo sa svirkama i dobijamo još jednog člana – Batu Petkovića (sinti) tako da postajemo četvorka i baš nakon toga, zahvaljujući Radio Nišu, dobili smo snimanje jedne pesme u nekom bolje opremljenom studiju u Beogradu (ne sećam se kako se zvao) i trebali smo da se nađemo na jednoj kompilaciji iz tog vremena (što se nije ostvarilo). Kasnije u grupu ulaze Vesna Srdić Srda (Sinti) i Ivan Zikić, a Radenko nas napušta.
Srda je bila jedini školovani muzičar (klavir) među nama a Ivan je svirao bubnjeve i imao je elektronca Yamahu. Krajem te 85-e godine krećemo sa spremanjem demo materijala koji bi ponudili na preslušavanje nekoj većoj izdavačkoj kući. Početkom 86-e iznajmljujemo tascama, zatvaramo se na dva dana u Ivanovoj sobi i snimamo materijal, Peđa Cvetičanin (Dobri Isak) nas je snimao, producirao i otpevao pola jedne pesme i nekoliko pratećih vokala.
Sa jednom od ovih pesama (On te voli) bili smo prvi na „Demo-Topu Ventilatora“ a da toga nismo bili ni svesni, jer nam je neko, tj. najverovatnije Zoran Modli promenio ime u „Ćele-Kula“. Te iste godine, RTVB je u Nišu (u Muzičkom Klubu) snimala emisiju o Niškoj muzičkoj sceni, pa smo se, na našu sreću, našli među izabranima, i tu smo dobili prvi i jedini ozbiljniji video zapis za tadašnje vreme, koji se vrteo na državnoj televiziji – spot za pesmu „Tišina“.
Kontakti sa izdavačkom kućom PGP RTB su se dobro odvijali i već smo bili sigurni da dobijamo ploču, međutim, tokom zadnjeg susreta je sve propalo, (ne bih da zalazim u sitnice od par hiljada Deutsche Maraka) i ja sam jednostavno digao ruke od grupe i od muzike, i na taj način smo se rasturili.
Nisam imao vise želje da radim autorsku muziku, pa sam se nakon kraćeg ubeđivanja sa Aleksom (Fleke, Plišane Mačke, Dead Karrington) pridružio „Karringtonima“. Klub Medicinskog je svakog petka bio prepun. Svirka je kretala od 23h do ranih jutarnjih časova i svirali su se Stones-i, Bowie, Iggy Pop, Lou Reed, Ramones, Clash i ostali klasici.
Sa kojim poznatim bendom biste uporedili Romantične boje?
Ne volim da se upoređujem sa drugima, jer sam uvek težio ka različitosti. Slušao sam, i još uvek slušam različite vrste muzike: Sweet, Bowie, Ramones, Clash, DAF, Kraftwerk, Morricone, Čajkovski, Grieg, Wagner, Vangelis, XTC, Gang of Four, Devo, Ultravox, Front 242… Mislim da je u muzici glavna stvar baš ta različitost.
Verujem da je ovo teško pitanje, ali usudiću se da ga postavim: na koju pesmu ste najponosniji?
„On te voli“, zbog toga što je jednostavna, ima dušu i nastala je u trenutku.
Romantične boje slušam godinama i kao jedan od najokorelijih fanova sam osetio veliki ponos kad su vam objavili ploču pre nekoliko godina. Kako je došlo do saradnje sa izdavačkom kućom iz Amerike? Da li je tiraž rasprodat?
Kontaktirao me je Peđa, vlasnik izdavačke kuće „Doomed To Extinction“, predložio je ploču , a ja sam pristao, Zuc je uradio omot, iskoristili smo Careve slike našeg benda iz „Vanjicine sobe“, ja sam malo masterizovao snimke i najzad je objavljena ploča. Tiraž je rasprodat, i sledeće godine je „Doomed To Extinction“ tj. Peđa izdao i kasetu sa ranim snimcima Romantičnih Boja snimljenih u studiju Radio Niša, tako da Romantične Boje imaju iza sebe dva albuma.
Koji trenutak Vam je najdraži u muzičkoj karijeri?
Sve mi je bilo bitno: planiranja, dogovori, pravljenje pesama, kupovina instrumenata, probe, svirke, uspesi, razočarenja, druženja, upoznavanja novih ljudi. Jednostavno, ne mogu da zamislim kakav bi mi život bio da nije muzike.
Dugi niz godina komponujete pesme za dečije festivale na kojima ste do sada osvojili veliki broj nagrada. Poznato mi je da je pisanje dečijih pesama veliki izazov, jer je neophodno da razmišljate kao dete u tom trenutku, što može biti nezgodno ako u isto vreme radite na nekim mnogo ozbiljnijim muzičkim projektima. Podrazumeva li posao kompozitora svaku vrstu transformacije?
Apsolutno. Ja sam radio dečiju muziku dok su mi deca bila mala, kad su još uvek verovale u Deda Mraza, Petra Pana, Zvončicu.One su mi bile inspiracija. Kako su odrastale i shvatale realnost, tako sam gubio interesovanje i na kraju prestao, a i nervirao me je takmičarski duh svih festivala u regionu, jer nisam kapirao zašto neko dete mora da pobedi, a sva ostala da izgube, kada je to festival dece, a ne autora i roditelja. Što se tiče muzičke transformacije, to mi nikada nije predstavljalo problem, čak mi je i prijalo da menjam „filmove“.
Pored komponovanja dečijih pesama i svirkama sa bendom Arnold Layne, radite i na projektu „Pasivni Posmatrači Prirode“. S obzirom da ste svestran umetnik, pretpostavljam da je ovo nešto potpuno drugačije. O čemu se radi?
Devedesetih sam pokušao da spojim punk sa elektronikom, tako su i nastali „Pasivni Posmatrači Prirode“ (PPP), koji su iza sebe ostavili jedan mini album „Intro“ za izdavacku kuću „Dom“. PPP nisam smatrao pravom grupom, oni su bili više potreba da izbacim sve ono što se nagomilavalo u meni a u tome sam imao pomoć mojih prijatelja Điđe i Krase (Arnold Layne). Album „Intro“ je trebalo da bude uvod u punu verziju albuma sledeće godine, pa je zato tako i nazvan.
Na albumu „Intro“ su se nalazile nekoliko instrumentalnih verzija pesama koje su trebale da se pojave sledeće godine na full albumu i album je trebalo da bude duplo duži, ali do toga nije došlo zbog inflacija, devalvacija i ratova.
Sledećih nekoliko godina sam se družio sa Cepijem, Krasom, Mimom, Điđom i Markizom (Arnold Layne & Alhemija) i 1994. nam izlazi album „Land Ho“ za „ITV Melomarket“. Ovo druženje se nastavilo do današnjih dana i još jednim albumom pod nazivom „Jednom Nogom U Grobu“ koji je 2018. godine objavila izdavačka kuća „Rnr Recordsׅ“.
Početak devedesetih je veoma bitan za moje bavljenje muzikom: tada sam nabavio svoj prvi „Atari STE“ i postao sam „sam sebi dovoljan“, a posle par godina sam kupio „Atari Falcona“ i tada mi se otvorio sasvim novi svet. Mogao sam kući da radim audio na 8 stereo tj. 16 mono kanala i sve to lepo da sinhronizujem sa midi kanalima. Mojoj sreći nije bilo kraja.
„Pasivni Posmatrači Prirode – Elektro-Etno (1995)“ album nije izdat, jer nije bilo svrhe u onim ludim godinama a radio sam jer mi se moglo. Osnova ove zbirke pesama je sakupljački rad prof.dr Dimitrija Golemovića, tadašnjeg šefa katedre za etno muzikologiju na FMU-u u Beogradu. Pesme su nastale obrnutim postupkom tj. korišćen je snimak (sa terena) etno instrumenata i glasova, pa je onda rađena sinhronizacija i stvaranje muzike i aranžmana i sve to na Atari Falconu.
Godine 2015-e sam, po nagovoru mog kuma Cepija (Arnold Layne), ponovo prošao ovaj materijal, dosvirao, pročistio, malo prearanžirao, masterizovao i uradio još par novih pesama, normalno, u skladu sa vremenom i tehnikom. I eto opet „Pasivnih Posmatrača Prirode“ (Cepi, Krasa i ja), ali ovog puta se projekat zove „Obredne Narodne Pesme“.
Objavljene su četiri pesme na dve kompilacije Outerbass Recordsa: „Mad Audio Scientists vol.1 i vol.2“, ali album kao celina nije objavljen, a 2017-e smo održali multimedijalni koncert u okviru Nišville Jazz Festivala.
Od devedesetih tj. od nabavke prvog kompjutera pa do današnjih dana, svoje slobodno vreme koristim za rad na instrumentalnoj muzici „Romantic Colors – Music for movies and games“. Do sada sam finalizovao preko 100 tema, ponekad iskoristim nešto iz svog muzičkog fonda za neki film ili reklamu, ali uglavnom ih ljubomorno čuvam.
Kad biste imali mogućnost da vratite vreme unazad, da li postoji nešto što biste promenili u Vašoj muzičkoj karijeri?
Apsolutno ništa.
Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim Vam mnogo sreće i uspeha u daljem radu.
Hvala i Vama na interosovanju
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Zoran Cvetković
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku
*** ZABRANJENO JE KOPIRANJE INTERVJUA BEZ PISMENOG ODOBRENJA NAŠE REDAKCIJE *** Svako kopiranje i umnožavanje bez pismene saglasnosti portala Report.rs smatraće se grubim kršenjem autorskih prava i biće naplaćeno sudskim putem bez prethodne opomene.