Nenad Cvetičanin u intervjuu za Report.rs: „Svaki trenutak stvaranja nečega ni iz čega je dragocen.“
Današnji gost portala Report.rs je Nenad Cvetičanin: novinar, prevodilac, pisac, pevač i frontmen niške kultne rok grupe „Arnold Layne & Alhemija“.
Nenade, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: kada i na koji način ste zavoleli muziku?
U porodici u kojoj sam odrastao, muzika je bila deo svakodnevice. Majka je u svojoj mladosti bila solista niškog jazz orkestra, otac je čak snimio i ploču kao pevač – jednostavno nisam znao kako izgleda svet bez muzike. Sa devet godina sam upisao nižu muzičku školu za klavir i to je u meni konačno stvorilo neraskidivu vezu sa muzikom.
Šta vas je inspirisalo da pored slušaoca postanete i tvorac sopstvene muzike?
Za to je već poprilično zaslužan takozvani „Novi talas“. Tadašnja Jugoslavija je 1980. i 1981. odjednom muzički eksplodirala. Imao sam utisak da muzika bukvalno dolazi „iz podruma i s krova“, kako je rekao Jura Stublić. Najlepši deo u svemu tome bio je da nisi morao da imaš ni neku opremu, pa čak ni preveliko muzičko znanje – dovoljno je bilo da „imaš ideje“ da parafraziram Aleksandra Berčeka u ulozi Slobodana Miloševića u filmu „Dečko koji obećava“ Miše Radivojevića. Tada sam imao 14-15 godina i sa ondašnjim drugarima napravio sam svoj prvi bend „Separe“.
I na našem prvom nastupu, na gitarijadi u ondašnjem Domu omladine, osvojili smo i prvu nagradu žirija i prvu nagradu publike i to svirajući pesme koje sam napisao. Bilo je to aprila 1981. godine. To je, otprilike, meni bilo dovoljno da mi da „vetar u leđa“ da to što stvaram ima smisla i onda se jednostavno nastavilo…
Gde pronalazite inspiraciju prilikom stvaranja pesama: u muzici drugih izvođača, okolini ili na nekim drugim mestima?
Ja pre imam utisak da inspiracija pronalazi mene. Ja čujem muziku u glavi i onda pokušavam da prenesem to što čujem. Nikada nisam seo i pomislio: „sad ću da napišem pesmu“. Pesme jednostavno teku u mom mozgu i ja sam samo beležnik. Kada je reč o tekstovima, oni su uvek ili proživljena lična iskustva ili moji stavovi o onome što nam se dešava – neretko politički i socijalno obojeni.
Kako ste došli na ideju za ime benda?
Negde s početka 1983. godine, moj brat (Predrag Cvetičanin, osnivač i vođa grupe „Dobri Isak“, prim.aut.) je došao na ideju da pokrene fanzin „Glas prola“. Zapravo, to je pre bio nekakav umetnički zbornik velikog broja mladih ljudi koji su kasnije napravili značajne karijere i ostavili velikog traga u životu grada – pesnici i prozaisti Zvonko Karanović, Zoran Ćirić; strip-autor Saša Jovanović čiji se „Rabitman“ objavljuje u Holandiji i Francuskoj; Aleksandar Radovanović osnivač i vođa bendova „Fleke“ i „Dead Karrington“; prerano preminuli pozorišni reditelj Dejan Krstović i još mnogi.
Neka tadašnja ideja je bila da se niko od nas ne potpiše svojim pravim imenom ispod svog dela u „Glasu prola“, već da iskoristi neki pseudonim. Meni se jednostavno dopalo da se potpišem kao „Arnold Layne“ što je naziv prve objavljene pesme Sida Bereta i grupe Pink Flojd. Odatle se to pretvorilo u ime benda kojem je u jednom trenutku dodata „Alhemija“, budući da sam tokom 1980-ih proučavao istorijat alhemije i naročito psihološka tumačenja iste.
Nedavno sam se upoznao sa muzikom Vašeg benda i moram priznati da mi je najveći utisak ostavila „Pesma za nas“ za koju se nekako najviše oseća da je autobiografska. Lično sam je doživeo kao putovanje jednog lokalnog benda kroz zlatno doba muzike (osamdesete), kada se prava muzika poštovala i samim tim ste naišli na neke divne trenutke, pa sve do devedesetih, kad je i zdrava muzika, poput običnih ljudi, bila u situaciji da se bori za preživljavanje. U slučaju da grešim, recite mi kome je posvećena ova pesma?
„Pesma za nas“ jeste prvenstveno pesma o bendu „Arnold Layne & Alhemija“, odosno o našem dugogodišnjem prijateljstvu i svemu onome što se događalo oko nas. Istovremeno, ta pesma govori o čitavoj generaciji kojoj se desio nestanak zemlje u kojoj su se rodili i haosu koji je to ostavilo za sobom; generaciji kojoj je izmaknuto tlo ispod nogu i čiji se čitav sistem vrednosti našao u direktnom sukobu sa novim okruženjem koje je nastalo zajedno sa krvavim i brutalnim uništenjem zemlje koju su voleli i smatrali svojom domovinom.
Verujem da mladi čitaoci našeg portala nisu čuli za bend Arnold Layne & Alhemija. Da li možete da im predstavite vašu muziku u nekoliko rečenica?
Ne volim da opisujem muziku rečima. Muzika je sasvim drugačiji medij i nemoguće ga je ikako verbalno dočarati. Voleo bih da pronađu našu muziku bilo gde na internetu, a ima je od YouTube-a do Spotify-a, i da se sami upoznaju s njom.
Sa kojim poznatim bendom biste uporedili „Arnold Layne“?
Mi smo oduvek imali svoj zvuk. Neretko su ljudi pokušavali da nas svrstaju u bilo koji muzički žanr, ali im to nije uspevalo, naročito stoga što smo neprekidno evoluirali, eksperimentisali sa stilovima i pokušavali da ostanemo van svih muzičkih žanrova i etiketa.
Verujem da je ovo teško pitanje, ali usudiću se da ga postavim: koja pesma ima posebno mesto u Vašem srcu?
Nijedna. Zapravo, stojim u potpunosti iza svake pesme koju smo objavili. Svaka je deo mene, mog života i onoga što sam proživljavao. Emotivno, najviše volim pesmu „Sreća“ sa našeg za sad poslednjeg albuma, samo zato što je to pesma posvećena mojoj kćeri.
Koji trenutak Vam je najdraži u muzičkoj karijeri?
Nema nekog koji bih posebno izdvojio. Svaki trenutak stvaranja nečega ni iz čega je dragocen.
Nema sumnje da se muzika potpuno promenila kod nas u odnosu na godine kad ste aktivno nastupali. Gde je nestao stari dobri rokenrol?
Rokenrol je, kao umetnička forma, prestao da postoji u čitavom svetu još pre trideset godina. Čisto simbolično može se reći da je album „Never mind“ grupe Nirvana poslednji ekser u kovčeg rokenrola. Sve što se od tada dešavalo (uključujući i taj album) nema apsolutno nikakvu umetničku vrednost i postalo je samo vid zabave. Rokenrol kao umetničku formu stvorili su „The Beatles“ i Bob Dilan. Svi nakon njih su krenuli kroz ta otvorena vrata i širili umetničke vidike koristeći vrlo jednostavan muzičko-pesnički medij.
Početkom 1990-ih nestali su talentovani i inovativni ljudi iz rokenrola jer je postao beznačajan, kakav je i danas. Rokenrol u 1960-ima, 1970-ima i 1980-ima je imao veliku i ozbiljnu težinu i značajno je uticao društvene tokove, ali kao i film, kao još jedna autohtona umetnost dvadesetog veka, izgubio je svoju oštricu i postao samo sredstvo zabave.
Pored muzičke karijere, oprobali ste se i kao romanopisac. Pre nešto više od deset godina, objavili ste triler po imenu „Omega“ u izdanju Lagune koji je odavno rasprodat. Da li je u planu reizdanje ovog romana pošto vidim veliki broj pozitivnih komentara na sajtu izdavača?
Sa jedne strane mi je drago što je tiraž rasprodat, ali sa druge strane mi je žao što nisam uspeo da se dogovorim sa izdavačem oko reizdanja. Budući da sam vlasnik autorskih prava, pretpostavljam da ću u dogledno vreme pronaći novog izdavača, pogotovo što pripremam novi roman za narednu godinu.
Šta volite da čitate u slobodno vreme?
Čitam mnogo i neprekidno. Imam kružok prijatelja sa kojima razmenjujem utiske o knjigama koje smo pročitali i preporučujemo jedni drugima šta je to novo što bi trebalo pročitati. Vremena je toliko malo, a postoji toliko napisanih remek-dela da žalim što neću živeti 150 godina da pročitam bar delić svega toga.
Radite li na nekom novom književnom ili muzičkom projektu?
Ja zaista neprekidno stvaram. Poslednje što sam predstavio javnosti je muzički deo mog multimedijalnog projekta „The Boogie Man“. Album sam digitalno objavio novembra prošle godine i upravo se spremam da ga predstavim i uživo sa desetočlanim bendom pod nazivom „Numismatica“. Prvi nastup ćemo imati na Nišville jazz festivalu, a trenutno dogovaram nastupe za ovogodišnje jazz festivale u Skoplju i Sarajevu. Uz to, ako bude sve u redu „The Boogie Man“ će se narednog leta igrati kao koreo-drama, biće objavljen i roman istog naziva, a moje iskrene nade su da ću naći i producenta za animirani film kako bih zaokružio čitav projekat. Uz to, budući da „Arnold Layne & Alhemija“ iduće godine pune 40 godina, radimo na albumu kojim ćemo to obeležiti, a tu je i moj novi roman „Sicilijanka“, tako da me očekuje mnogo zadovoljstava u narednom periodu.
Kad biste imali mogućnost da vratite vreme unazad, da li postoji nešto što biste promenili?
Ništa. Oduvek sam verovao da život ima svoj smisao i da me vodi tačno onuda kuda je potrebno. Verujem da to važi za sve ljude. Kada bih promenio bilo šta u svom životu, onda to više ne bih bio ja koji jesam.
Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim Vam mnogo sreće i uspeha u daljem radu.
Hvala Vama. Pozdrav za sve čitaoce portala Report.rs
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Nenad Cvetičanin
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku
*** ZABRANJENO JE KOPIRANJE INTERVJUA BEZ PISMENOG ODOBRENJA NAŠE REDAKCIJE *** Svako kopiranje i umnožavanje bez pismene saglasnosti portala Report.rs smatraće se grubim kršenjem autorskih prava i biće naplaćeno sudskim putem bez prethodne opomene.