Ljiljana Šarac u intervjuu za Report.rs: „Inspiraciju tražim i pronalazim u svetu koji me okružuje. Kroz život idem širom otvorenih očiju. Naučila sam da pratim sitne znakove pored puta i da posegnem za nekim doživljajem, istinitom pričom ili istorijskom ličnošću koja me je zaintrigirala, kada za to dođe vreme.“
Danas razgovaram sa Ljiljanom Šarac, autorkom romana „Zid tajni“, „Stariji“, „Starija“, „Gde sam to pogrešila“, „Opet sam te sanjao“, ,,Zlatna žila’’ i „Đurđevim stopama“.
Ljiljana, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: kada i kako se rodila Vaša ljubav prema pisanju?
Odrasla sam u kući elokventnih i duhovitih ljudi. Kod nas su se uvek čuli glasan razgovor i smeh. Kao dete upijala sam tu atmosferu, usvajala optimističan pogled na život, i sledila put svoje rodbine koji je svedočio o snalažljivosti, borbenosti, ambiciji, želji da se ostavi trag.
Otuda nije čudo što sam od malih nogu oponašala odrasle i pisala pesme (moj otac je bio vrstan poeta), čitala razne dečije časopise (koje smo preko škole kupovali), učestvovala na konkursima, koji su u njima objavljivani, i dobijala sitne nagrade (majice, notese, olovke, knjige…).
Bila sam član najrazličitijih sekcija koje su se odnosile na pisanu ili izgovrenenu reč (dramske, recitatorske, literarne). Sve to je za mene bilo podsticajno i motivišuće. Tako da sam postala mlada autorka pesama i kratkih priča. Uoči polaska na fakultet moj rad je nagrađen Smederevskim Orfejem.
Filološki fakultet me je potkovao teoretskim znanjem, ali me je isprepadao visokim zahtevima i standardima, pa je moja kreativnost bila skrajnuta nekoliko godina.
Tek kada sam se zaposlila, udala, podigla sinove do osnovne škole, vratila sam se svojoj želji da ponekad ponešto napišem.
Tako je sve došlo na svoje mesto. Svi dotadašnji napori su dobili smisao, a energiju sam kanalisala ka jednom cilju, a to je da se ostvarim kao autor obimnije prozne forme – romana.
Gde pronalazite inspiraciju tokom pisanja: u knjigama drugih autora, okolini ili na nekim drugim mestima?
Čini mi se da pisac sliči mramornoj steni. U njemu se slažu, talože, ređaju, kumuliraju: znanje, iskustvo, pročitana lektira, bol i radost koje je doživeo; a kao ukrasne niti kroz mlečnu belinu protežu se: želje, snovi, ideje koje je dobio nadahnut nekom zamisli za kojom je pošao.
Inspiraciju tražim i pronalazim u svetu koji me okružuje. Kroz život idem širom otvorenih očiju. Naučila sam da pratim sitne znakove pored puta i da posegnem za nekim doživljajem, istinitom pričom ili istorijskom ličnošću koja me je zaintrigirala, kada za to dođe vreme.
Uskoro izlazi Vaš novi roman „Dok svetac bdi“ u izdanju Lagune. Da li možete ukratko da ga predstavite našim čitaocima?
Moj osmi roman po redu (a drugi u izdanju Lagune) ,,Dok svetac bdi’’ sav je od duše i emocija satkan. On je ,,najautobiografskiji’’ od svih, a da ništa stvarno iz mog života u njemu nema. Plod je mašte i fikcije, a opet sublimira čitav jedan univerzum koji je ostao učauren i sačuvan u mojim sećanjima…
O čemu se tu zapravo radi?
Vođena najsvetlijim i najsvetijim primerima realističke proze s početka XX veka (Glišić, Lazarević, Veselinović, Matavulj…) poželela sam da stvorim delo u tom ključu, duhu, maniru, koliko god je u mojoj moći.
Zašto?
Zato što je ta priča ogledalo moje duše, u koju su utkana najlepša sećanja vezana za selo, babe, dedu, rođake i jedno vreme kojeg više nema.
Da bih pobegla od ,,prepričavanja života’’, za junake sam uzela likove koje sam sama kreirala. Stavila sam ih u situacije koje su izmaštane, ali u okruženju koje volim i pamtim svakim atomom svoga bića.
Tako su predstavljene dve porodice Paunovića i Vasiljevića (koje žive u selu koje ze zove Selevac, to je moje selo na tromeđi Smederevske Palanke, Smedereva i Mladenovca, a u kom takvih prezimena nema). Zgode i nezgode njihovih članova pratila sam kroz čitav jedan vek.
,,Dok svetac bdi’’ roman je o grehu, kajanju, ljubavi, prijateljstvu, veri, iskupljenju, praštanju…
Pošto se još uvek se nisam upoznao sa Vašim radom, znatiželjan sam u vezi jedne stvari: kom žanru pripadaju Vaši romani? Spadate li možda u onu grupu autora koji nisu fokusirani samo na jedan žanr?
Ni pisac, ni glumac, pevač, slikar, umetnik bilo koje vrste, ne voli da postane tipski i da ,,štancuje’ sve na isti kalup (čak i kada to ima odličan ,,prolaz’’ kod publike). Otuda ja žanrovski ,,mešam karte’’. Među romanima koje sam napisala dva su ljubavna, jedan je istorijski triler, najnoviji je porodična saga, a ostali su istorijski. Sve to nije išlo planski, ne, dogodilo se stihijski, slučajno, jer bi me ,,povukla’’ tema i ja sam bez predrasuda pošla za njom.
Usuđujem se da najavim da čitaoce po tom pitanju iznenađenja tek čekaju!
Da li imate književnog uzora koji je uticao na Vas dok ste se gradili kao književnica?
Vratiću se na spomenutu metaforu o mermeru i piscu. Na mene je uticao svaki redak u životu pročitan. I to ne samo iz romana (knjiga uopšte), već i dobrih novinskih članaka, putopisa, pa čak i nesvakidašnjih objava na društvenim mrežama!
Ipak, autori koje najradije biram ostavili su najsnažniji (ponekad i prepoznatljivi) trag. To su: Aleksandar Dima,Viktor Igo, Andrej Makin, Svetlana Aleksijevič, Nada Marinković, Svetlana Velmar Janković, Mirjana Mitrović…
Koji je Vaš životni moto?
Samo napred, nema stajanja, ni osvrtanja!
Verujem da će ovo biti najteže pitanje, ali usudiću se ga postavim: da li se među Vašim knjigama izdvaja neka koja ima posebno mesto u Vašem srcu?
Dati odgovor na ovo pitanje nije lako, ali mislim da ću naći načina da to učinim. Važan je kriterijum koju ću pritom poštovati.
Uvek i zauvek će mi najznačajniji, najdragoceniji u radu i stvaranju biti moj prvi i poslednji roman. Prvi (,,Opet sam te sanjao’’) – jer mi je otvorio vrata kniževnog stvaralaštva, izdavaštva, knjižara, književnih klubova i kružoka, biblioteka… i reprezentativno me uveo u njih, pomažući mi temom i kvalitetom da tu i ostanem; i svaki poslednji napisani – jer se njemu sa najvećim žarom posvećujem da bude primećen, prihvaćen, čitan, što je veoma zahtevna misija.
Šta je ono što voli da čita Ljiljana Šarac u slobodno vreme?
O, ja sam knjigoljubac i ,,knjigožder’’. Bez čitanja moj život nema smisla. Zato čitam svakoga dana, mnogo, intezivno, strasno i raznovrsno.
Volim iznad svega, i pre svega trilere i istorijske romane. Otuda rado čitam Ju Nesbea, Gijoma Musoa, ali i Nenada Novaka Stefanovića, Branislava Jankovića, kao i autore i autorke koje sam već spominjala, pa da se ne ponavljam.
Kad možemo da očekujemo prvu promociju Vašeg novog romana?
Moj temeperament je uvek korak ispred mene – ja želim sve, odmah i sad, kada je predstavljanje nove knjige u pitanju. S nestrpljenjem iščekujem ,,Sveca’’, pa da se ,,uhvatim u kolo’’. Tako da već krajem avgusta priželjkujem prve promocije. Veoma mi je stalo do druženja sa mojim čitaocima i domaćinima bibliotekarima, te se nadam da će prva ,,povući nogu’’ i da će ih biti više. To bi bila sjajna uvertira uoči dugo iščekivanog Sajma knjiga.
Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim Vam mnogo sreće i uspeha u daljem radu.
Hvala i Vama, trebaće mi!
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Ljiljana Šarac
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku
*** ZABRANJENO JE KOPIRANJE INTERVJUA BEZ PISMENOG ODOBRENJA NAŠE REDAKCIJE *** Svako kopiranje i umnožavanje bez pismene saglasnosti portala Report.rs smatraće se grubim kršenjem autorskih prava i biće naplaćeno sudskim putem bez prethodne opomene.