Marko Veljković i Report.rs su izdvojili za vas knjige koje možete poneti na plažu ovog leta.
Srđan Valjarević – Komo
Valjarevićev „Komo“ je najlakše definisati kao spoj „Tatarske pustinje“ Dina Bucatija i „Tvoj sin Huckleberry Finn“ Bekima Sejranovića: knjiga u kojoj ne postoji radnja, ništa uzbudljivo se ne dešava, već se sve zasniva na opisivanju prirode, druženju sa meštanima i konstantnom opijanju glavnog junaka, što ga povezuje sa Bekimovim junakom. Sve se iznova vrti u krug, ali je ipak svaki dan jedinstven zbog određenog razloga: zbližavanje pisca sa ljudima, njegovo otkriće neke nove prirodne lepote i degustacija nekog novog vina. Uzmite „Tatarsku pustinju“, začinite je umerenim humorom, zatim joj dodajte ogromnu količinu alkohola, divne opise prirode i prijatne dijaloge, pa ćete odlučiti da li je ova knjiga za vas.
Pisac je dobio stipendiju od Rokfeler fondacije da bude gost u jednoj vili u mestu po imenu Belađo, gde će napisati svoj roman. Umesto pisanja romana, pisac vreme troši na drugačiji način: silazi u selo gde upoznaje simpatične likove i sa njima sklapa nova prijateljstva, uživa u šetnji prirodom i osvaja nove vrhove, a pored šetnje i druženja, redovno neguje svoj veliki porok, tako što isprobava raznorazna vina koja mu nabavljaju konobari sa kojima se takođe ubrzo sprijateljuje nakon dolaska u vilu. Iako se nalazi u društvu intelektualaca, lepše mu je ipak sa radničkom klasom, što jasno pokazuju njegove reakcije nakon pokušaja nekih profesora da sa njim uspostave komunikaciju. Ovo se sve dešava krajem devedesetih, kada je u Srbiji bio veoma težak period za život, pa se povremeno u naratorovom obraćanju oseća tuga i razočarenje zbog celokupne situacije u zemlji.
Uvek je tužan osećaj kad vidite da se mlada osoba razočarala u svoju zemlju, ali tokom čitanja ove knjige se to lakše podnosi, jer su poklanjanje pažnje sitnicama i smisao za humor piščevo glavno oružje protiv pesimizma, što se posebno može primetiti u jednoj sceni: uvaženi gost sedi za klavirom i izvodi pesmu u kojoj jedan mladić tuguje zbog napornog rada u fabrici, što ostale goste čini radosnima, jer su pobegli od tog teškog života, pa sada pesmom slave pobedu nad nemaštinom, dok je sa druge strane, glavni junak u tom trenutku shvatio da definitivno ne pripada njima, jer je zbog situacije u zemlji možda i on osuđen da uskoro radi u fabrici. Oni se iz luksuza ponovo vraćaju luksuzu, dok se on vraća siromaštvu.
Ako vas sve ovo nije privuklo da pročitate „Komo“, slobodno ga preskočite. Ima sigurno kvalitetnijih i poučnijih knjiga. Ako pak smatrate da vam prija ravna linija sa neumerenom dozom alkohola i umerenom dozom humora, onda nabavite ovu knjigu, jer je, sasvim sigurno, najjednostavnija i najlepša avantura koju ćete pročitati.
Agata Kristi – Ubistvo u Mesopotamiji
Radnja romana se odvija u osunčanom Iraku, pa je to sasvim dovoljno da vas zainteresuje da ga pročitate na samom početku leta. Medicinska sestra je pozvana u jedno malo mesto da ukaže pomoć supruzi uglednog arheologa koja je na ivici nervnog rastrojstva, jer se plaši da je u smrtnoj opasnosti. U vili su, pored arheologa i njegove supruge, smešteni i ostali članovi ekspedicije koji se poznaju godinama i može se za većinu njih reći da su u prijateljskim odnosima. Međutim, na samom dolasku u vilu, medicinska sestra će shvatiti da su odnosi članova ekspedicije poprilično nategnuti, a mržnja je posebno usmerena na Luiz Lajdner, koja će uskoro i postati žrtva vešto isplaniranog ubistva. Ono što na samom početku istrage sužava krug osumnjičenih je izolovanost vile sa spoljne strane, tako da je ubica jedan od članova ekspedicije, ali ko je u pitanju? Odgovor će nam kao i uvek dati slavni Herkul Poaro.
Iako ovo nije Agata u najboljem svetlu jer većina osumnjičenih nije toliko ubedljiva kao u nekim njenim poznatijim romanima, svakako ćete uživati u sjajno osmišljenoj misteriji koja će vam držati pažnju sve vreme. Objektivna ocena je četvorka, ali pošto sam pristrasan kada je Agata u pitanju, ne mogu da joj dam nikad manje od petice. Ako se još uvek niste upoznali sa njenim stvaralaštvom, saznajte zbog čega su i njeni prosečni romani vredni pažnje i uverite se zbog čega je dobila nadimak „kraljica zločina“.
Bekim Sejranović – Tvoj sin Huckleberry Finn
Ovo delo je omaž Marku Tvenu i njegovim najpoznatijim delima “Doživljaji Toma Sojera” i “Doživljaji Haklberija Fina” , jer se i sam junak ovog romana poistovećuje sa Haklberijem Finom, nestašnim dečakom koji ne želi da bude civilizovan. Za razliku od Tvenovog junaka, glavni junak ovog romana je isplanirao malo drugačiju vrstu bekstva, koja takođe podrazumeva plovidbu rekom, ali za razliku od Haka koji beži od svog pijanog oca, Bekimov junak na putovanje upravo vodi teško bolesnog oca, sa kojim se nikad nije slagao, u nadi da će tokom predstojećeg leta iskoristiti poslednju priliku da se konačno povežu.
U ovoj avanturi zbližavanje sa ocem nije jedini cilj, jer postoji još jedan problem koji glavni junak želi da reši, a to je zavisnost od psihoaktivnih supstanci. Izlaz iz svih svojih problema pronalazi na reci, zbog čega odlučuje da prekine vezu sa spoljnim svetom, a taj izlaz će mu takođe otvoriti još jedan put – upuštanje u avanturu koju priželjkuje od kada je pročitao Tvenove knjige, koje su mu na neki način obllikovale život. Očaranost tim knjigama je predstavio u jednom poglavlju, u kome je napisao da neki ljudi pročitaju knjigu, dok se drugi zakače za nju i polako krenu da je žive. Na taj način se i on povezao sa Haklberijem Finom, koji je uticao na njega da postane osoba kakva je sada.
Tokom plovidbe se priseća svog života u Norveškoj, oživljava daleke uspomene na stare ljubavi, ali i na one koje ima sa ocem, pa često komentariše i neke neispravne stvari poput rata i ljudskih podela, zbog kojih se i udaljio od ostatka sveta. Upravo će vas njegova zapažanja o ljudskoj gluposti i ograničenosti naterati da se zamislite i usput pustite neku suzu, dok ćete u isto vreme biti oduševljeni opisivanjem njegove ljubavi prema ocu, takođe i očeve ljubavi prema sinu, jer su obojica po tom pitanju izuzetno nespretni, što će dovesti do komičnih situacija.
Mnogi će mi zameriti, ali usudiću se da kažem da mi je draža Bekimova verzija Toma Sojera, bez obzira što je prepuna narkotika i vulgarnih pojmova. Mislim da mi je upravo ta Bekimova sloboda govora i način na koji govori o ratu, ocu i staroj ljubavi probudila emocije, jer je nekad najbolje da se surovost ne šminka veselim bojama, već da se umesto toga loše stvari zovu svojim pravim imenima. Ako volite takav ogoljen piščev pristup, ova knjiga će vam se dopasti sasvim sigurno.
Ekipa portala Report.rs vam želi srećan početak leta. Uživajte u knjigama koje su idealne za ovo godišnje doba.
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Unsplash
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku