Aleksandra Mihajlović u intervjuu za Report.rs: „Tvrdim da je svaki život vredan barem jednog romana, pravog, velikog i neprocenjivog.“
Danas razgovaram sa Aleksandrom Mihajlović, autorkom romana „Minijature“, „Kroz prstohvat cimeta“ i „Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje“.
Aleksandra, zapoćeo bih ovaj razgovor pitanjem: kada i kako se rodila Vaša ljubav prema pisanju?
U srednjoj školi sam počela da pišem. Bile su to pesme, koje sam slala za časopise, tamo su bile objavljivane. Onda su sledili ,,Rukopisi”. Sećam se da su moji drugari imali bend ,,San Sebastijan”, tada vrlo popularan, ne samo u našem gradu – Pančevu, već i šire. Tražili su od mene tekst, ja sam im dala pesmu ,,Putovanja”, oni napravili sjajnu muziku i s njom su tada pobedili na Gitarijadi. Osim poezije pisala sam i kratke priče, takođe objavljivane u časopisima. I onda se desila jedna vrlo čudna stvar.
Na prvoj godini Filološkog fakulteta nekolicina profesora, koje sam veoma cenila, rekli su nam da im slučajno ne donosimo rukopise. Da je to zsigurno vrlo nevešto i da se to ne da čitati.
A da mi, tada tek brucoši, uplovljavamo u vode velike literature.Iskreno, ja sam baš tada nosikala u torbi svoje pesme i kratke priče. I njihova priča mi je delovala vrlo uverljivo, te sam odlučila ne samo da to ne pokazujem, već sam gotovo i prestala da pišem. Bilo je tek ponešto, što bih se usudila da stavim na papir.
Da, čini mi se da je bilo posve drugačije nego sada. Ili samo tražim opravdanje za tadašnji nedostatak hrabrosti. Posle fakulteta ubrzo sam se udala, rodila prvog sina, pa drugog. Uplovila u obrazovanje i to shvatila vrlo, vrlo ozbiljno. Razne i mile i nemile životne okolnosti su se me od pisanja skrajnule. I još nešto – moji profesori su u jednom bili u pravu: kada sam doznala za pravo proučavanje velikana u književnosti, ništa mi moje nije delovalo ubedljivo.
Danas smatram da je to posve pogrešno. I vrlo se trudim da ohrabrim svoje učenike. Desilo mi se da sam iz prvog pismenog zadatka svoje učenice (navela bih i njeno ime, ali je nisam pitala za dozvolu), postavila pitanje: ,,Da li ti pišeš?” Ona je dosta sramežljivo promrljala nešto kao odgovor, na šta sam joj rekla: ,,Dušo, ti pišeš, a ni ne znaš.”
Izvela je pred razred da pismeni pročita i rekla im da pažljivo slušaju, jer će ona biti naša velika pesnikinja. Ista učenica je docnije osvojila drugo mesto sa zbirkom za konkurs Desanka Maksimović. A ja željno iščekujem uskoro i njenu zbirku.
Gde pronalazite inspiraciju tokom pisanja: u knjigama drugih autora, okolini ili na nekim drugim mestima?
Inspiracija je posvuda. U svakom našom treptaju, događaju, promišljanjima, ogledanjima. U mislima, prirodi i divnim razgovorima. U sećanjima i poređenjima prošlosti sa sadašnjosti. U svakoj ulici kroz koju prođem, u zgradama, putovanjima. U ispovedima. Tvrdim da je svaki život vredan barem jednog romana, pravog, velikog i neprocenjivog. Samo neki znaju da ga ispričaju, poneki ga zapišu, a mnogi ga nose utisnutog u svoje svakodnevje.
Da li možete ukratko da predstavite „Minijature“ našim čitaocima?
Najpre moram da istaknem da su me oduvek fascinirali naši stari, srednjovekovni Manuskripti. Knjige sa divnim sadržajem, filozofskim, narativnim. I svaka je imala pregršt neverovatnih iluminacija – minijatura.
Kada sam prvi put videla ,,Miroslavljevo jevanđelje” ostala sam bez daha od njegove veličine i raskoši crteža, od prvog slova-inicijala (koje izgleda lepše nego bilo koje prvo slovo bajke), do floralnih motiva, koji su poput veza, kao i divnih sličica koje izražavaju način razmišljanja, života i kolorit od koga se muti u glavi.
Zamislite da u toj drevnoj knjizi imamo sliku žonglera! Zašto? Pa, žongleri i razni zabavljaći su bili česti gosti na tadašnjim dvorovima. Već to je dovoljno ne za roman, već za tomove najfinijeg pripovedanja.
Dakle, roman ,,Minijature” govori o Iskri, Iskra, koja je majka i supruga, ali je i spisateljica i jedina naslednica drevne porodice, u kojoj se vazda jedan potomak bavio juvelirstvom, a drugi prepisivanjem knjiga. I po potrebi – iluminacijama, minijaturama. Istorija te porodice započinje na dvoru Barbare Frankopan, u 15. veku.
Barbara je prva naša vladarka, snaha despota Đurađa Brankovića, koja imala juvelirsku radionicu i u nju dovodila najbolje majstore svoga doba. Mnoga dela iz njene radionice bila su darovana crkvama i manastirima, a njihova umetnička vrednost im je do danas neprocenjiva.
Iskoristila sam pomno proučavanje srednjeg veka i radnju ,,Minijatura” smestila u sadašnjost u kojoj obitava Iskra, naša spisateljica koja pokušava da dovrši svoj poslednji roman. A onda na svojoj književnoj večeri saznaje od kustoskinje Narodnog muzeja doznaje da u svojoj porodičnoj zaostavštini ima jedan Manuskript koji bi moralo da pripadne državi, a ne privatnoj kolekciji. I tu kreće zaplet. S jedne strane – Iskrina intimna priča, udaljavanje od supruga, zapitanost moderne žene kako postići da bude uspešna umetnica, a ujedno i održati svoju porodicu i ulogu koje joj je društvo vrlo precizno i neumoljivo propisalo. A sa druge strane – krimi zaplet. Jer lovci na retke umetnine već znaju njenu tajnu: da se u porodičnoj zbirci krije neprocenjiva vrednost.
I svako bi da je se dočepa.
Naravno, za to se ne biraju sredstva. Oni su joj za petama, pomno prate svaki njen korak i spremni su na sve. U međuvremenu, Iskra spoznaje da je već bilo krvi u njenoj porodici. I uvek zbog tog istog Manuskripta. jer, kako danas, tako je oduvek: ljudi su lakomi na materijalne vrednosti i tu se duhovno potire.
Ali, znate šta je najinteresantnije? Proučavanjem sam došla do neverovatnih (barem meni) podataka. Manuskripti jesu neprocenjiva vrednost naše kulturne baštine. A mi ih nemamo! Oni su razasuti diljem Evrope, neprikupljeni, zanemareni, preprodavani, seljeni. Posvuda su, ali u nas nisu. I valjalo bi organizovati jednu zaistinsku, naučnu, stručnu, potragu za njima.
Da se barem zavedu, obrade, pregledaju. Izuče. Glavna junakinja – Iskra, to pokušava! Svesna je zaboravljenog, onog suštastvenog za našu kulturu, istoriju, tradiciju. A još su joj, kao zapisi na telu, iscrtane te prelepe Minijature, koje gleda i upija iz Manuskripta koji su dovršavale njene pretkinje! Da, žene! i tu se postavlja pitanje – koliko je, zaistinski, u našoj istoriji bilo umetnica. I gde su se njihova imena zagubila, ili namerno skrila.
Moram dodati da u Sremu, u porodičnoj kući na jezeru (a Barbara Frankopan sa Zmaj Ognjenim Vukom je izistinski tamo živela), Iskra pronalazi i Dnevnik svog pretka, juvelira-avanturiste, koji je svako malo putovao po robu u Konstantinopolj, te vezuje kulturu Istoka i Zapada, pravi mostove i zbori o strasti i erotskim zanosima.
Uh, ovo bi bilo sasvim ukratko!
Pošto se još uvek se nisam upoznao sa Vašim radom, znatiželjan sam u vezi jedne stvari: kom žanru pripadaju Vaši romani? Spadate li možda u onu grupu autora koji nisu fokusirani samo na jedan žanr?
Nikako nisam fokusirana na jedan žanr. Za moje romane zbore da su puni ukusa i mirisa, novih reči i ispovedne lirike. Kažu da se bavim neobičnim, neobrađenim temama.
Ali pišem i pesme. Zbirka ,,Juče sam imala susret sa sobom” nalazi uvek nove čitaoce.
Dečja knjiga ,,Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem”, interaktivna je. Poziva ih da budu pisci, da dopunjavaju priče, da crtaju, rešavaju kvizove i uče o sebi i onome šta u sebi nose.
Da li imate književnog uzora koji je uticao na Vas dok ste se gradili kao književnica?
Naravno. Čitam pomno. Mnogo. I mnoge pisce i knjige uvek iznova. To govorim i đacima. I znate šta – kao iskusni čitalac: svaku knjigu, kada je nanovo proučim, uvek drugačije doživim, nešto novo spoznam, podvučem, zamislim se na drugačiji način. Knjige se ne menjaju, mi se menjamo. Sazrevamo, penjemo se i padamo. Nadamo se. I uvek imam pored sebe klasike, ali i savremenike. I svi su mi važni, sa svima njima se jednako raspravljam i slažem. A najdraže su mi upravo one knjige sa kojima se raspravljam i, često, svađam.
Koji je Vaš životni moto?
Veliki sam vernik, verujem u čuda!
Verujem da će ovo biti najteže pitanje, ali usudiću se ga postavim: da li se među Vašim knjigama izdvaja neka koja ima posebno mesto u Vašem srcu?
Uh, jeste ovo najteže pitanje. Najposebniji odnos uvek imam prema najnovijoj. Dakle, trenutno – s ,,Minijaturama”. Sada ovaj roman izaziva na dvoboj. A tu su čitaoci, koji će da presude. Rukavica je bačena, mačevi isukani, sekundanti izabrani. Pričaće oni koji ostanu.
Šta je ono što voli da čita Aleksandra Mihajlović u slobodno vreme?
Romane. I poeziju. Volim da kupujem knjige i da ih sebi poklanjam. Sa posvetom. Jer verujem u reči. Jer verujem da će nas lepota pripovedanja i osećanja spasiti.
Da li radite na nekom novom projektu?
Da. Upravo sam završila dečju knjigu. Odavno započela novi roman. I intenzivno se družim sa 27 srednjovekovnih vladarki.
Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim Vam mnogo sreće i uspeha u daljem radu.
Hvala Vama na interesovanju i želji da ,,Minijature” predstavimo i u pregršt najlepših boja čitaoce s njima upoznamo.
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Aleksandra Mihajlović
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku
*** ZABRANJENO JE KOPIRANJE INTERVJUA BEZ PISMENOG ODOBRENJA NAŠE REDAKCIJE *** Svako kopiranje i umnožavanje bez pismene saglasnosti portala Report.rs smatraće se grubim kršenjem autorskih prava i biće naplaćeno sudskim putem bez prethodne opomene.