Srđan Milanović u intervjuu za Report.rs: „Pisanje se dešava u glavi, ostalo je samo zapisivanje.“
Danas razgovaram sa Srđanom Milanovićem, autorom romana „Plavi gavran“.
Srđane, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: kada i kako se rodila tvoja ljubav prema pisanju?
Mislim da na ovo pitanje nije moguće dati previše originalan odgovor. Kao i kod većine ljudi predispoziranih za pismeno izražavanje i kod mene se ljubav prema pisanju javila jako rano. U drugom razredu osnovne škole doživeo sam svoj prvi književni uspeh, jedne lokalne novine po imenu „Kukurek“, objavile su moju pesmu koja je imala čak dvadeset strofa.
U petom razredu je jedan moj sastav, zvučnog naslova „Video sam Tita“, proglašen za najbolju kratku priču u celoj školi i čitan je uživo na radiju. Ta mala slava mi je naravno godila uglavnom zato što je povećala interesovanje devojčica za moju malenkost.
Gde pronalaziš inspiraciju tokom pisanja: u knjigama drugih autora, okolini ili na nekim drugim mestima?
Jedan roman ne sadrži samo grandiozne i fascinantne momente, već i one male stvari, događaje i opise koji su svakodnevni i bliski svima nama, običnim ljudima, tako da piscu koji je prirodno receptivan, nije teško da inspiraciju crpi iz naizgled banalnih i beznačajnih stvari koje ga okružuju. Zahvaljujući njegovom talentu i umeću, na papiru one postaju značajne i magične…
Da li možeš ukratko da predstaviš roman „Plavi gavran“ našim čitaocima?
Na mojoj knjizi nema sinopsisa, zato što nisam umeo da u kratkim crtama predstavim priču koja se proteže na više od 600 strana, ali evo pokušaću da makar objasnim budućim čitaocima šta mogu da očekuju od romana „Plavi gavran“. Roman počinje svakidašnjom ljubavnom pričom između dvoje mladih ljudi gde je muškarac ispao kukavica jer je između karijere i voljene žene izabrao ono prvo i nestao bez traga kada je saznao da je žena koja čeka njegovo dete, ćerka četničkog komandanta što pored karijere može da mu ugrozi slobodu i renome u partiji.
Priča se transformiše u roman za decu, porodičnu sagu, da bi postepeno prerastao u politiko-policijski triler sa krvavim raspletom. Multižanrovsko delo ali ipak homogena celina gde svako može pronaći sebe i uživati u čitanju, što i jeste uloga dobre knjige. Da zabavi.
Uprkos tome što živiš u Francuskoj, čini mi se da te to ne remeti mnogo da reklamiraš knjigu, jer sam primetio da se o njoj dosta piše na društvenim mrežama. Da li je možda u tvom slučaju preporuka prevazišla dobar marketing?
S obzirom da iza mene nije stajala poznata i moćna izdavačka kuća i da je knjiga izašla iz štampe za Uskrs 2020.to jest usred cele priče sa Kovidom, jedina platforma za predstavljanje mog prvenca se nalazila u knjiškim grupama na Fejsbuku i delimično na Instagramu. Ovom prilikom želim da se zahvalim na prvom mestu Ireni Marić koja vodi grupu Čitajmo domaće, jer mi je dala prijateljske savete i prve smernice.
Grupa „Riznica knjiga“ mi je takođe puno pomogla, a lista svih onih koji su zavoleli moju knjigu i pomogli da postanem pisac kome se veruje i od koga se očekuje najbolje je predugačka.Hvala svima njima. Dobio sam pregršt pohvalnih osvrta i mislim da su mišljenje i preporuka običnog čitaoca merodavniji od bilo kog marketinga.
Da li imaš književnog uzora koji je uticao na tebe dok si se gradio kao pisac?
Sve pročitane knjige su me negde nadogradile i kao osobu i kao pisca. Naravno da su me pojedini pisci obeležili više od drugih, pročitao sam većinu dela Aleksandra Dime oca, Emila Zole i Viktora Igoa, od španskih pisaca izdvojio bih Safona a od domaćih Borisava Stankovića čije pisanje mi je dalo hrabrost da se uhvatim u koštac sa teškim porodičnim temama i pomoglo da odem dublje u psihološkim karakterizacijama svojih likova, posebno negativaca.
Koji je tvoj životni moto?
Nikad nije kasno da ostvariš svoj životni san. Na putu ka ostvarenju svog sna imaš samo jednog neprijatelja dovoljno moćnog da ti sve upropasti, a to si ti sâm. Nikad ne dozvoli sebi da odustaneš i veruj…
Šta je ono što voli da čita Srđan Milanović u slobodno vreme?
Volim sve žanrove, bez izuzetka. Trenutno se na mom čitalačkom spisku nalaze knjige domaćih pisaca od kojih su pojedinci postali moji dobri prijatelji što je još jedna prednost baviti se pisanjem, upoznaješ brilijantne umove koji svojim perom stvaraju magiju. To je velika privilegija. Pomenuo bih nekoliko imena čije me je pisanje očaralo: Branislav Janković, Borislav Kosanović, Vladimir Vujinović koji polako ali sigurno izrasta u najznačajnijeg pisca trilera na našim prostorima.
„Vatra nepoznatog porekla“, beogradskog pisca Vladimira Vojvodića je neprikosnoveno remek delo movie road romana, ima moj duboki naklon. Naravno i većina kolega koje nisam pomenuo imaju moje veliko poštovanje i neskromno mogu reći da njihovo stvaranje obogaćuje domaću književnost i obezbeđuje joj zlatnu budućnost.
Da li radiš na nekom novom projektu?
Imam dva započeta projekta, ali moram da priznam, mada nevoljno da slabo napreduju, jer neki životni i porodični projekti trenutno ne ostavljaju mnogo mesta literarnom stvaranju. Ipak nikad neću dozvoliti da pisac u meni zamre. Na kraju krajeva, pisanje se dešava u glavi, ostalo je samo zapisivanje, rekoše neki mudri ljudi…
Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim ti mnogo sreće i uspeha u daljem radu.
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Srđan Milanović
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku
*** ZABRANJENO JE KOPIRANJE INTERVJUA BEZ PISMENOG ODOBRENJA NAŠE REDAKCIJE *** Svako kopiranje i umnožavanje bez pismene saglasnosti portala Report.rs smatraće se grubim kršenjem autorskih prava i biće naplaćeno sudskim putem bez prethodne opomene.