Vladimir Vojvodić u intervjuu za Report.rs: „Gledam na pisanje kao na aktivnost kroz koju napredujem i dajem sebi još jednu dimenziju svrhe.“
Danas razgovaram sa Vladimirom Vojvodićem, autorom poznatog palp trilera „Vatra nepoznatog porekla“.
Vladimire, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: kada i kako se rodila tvoja ljubav prema pisanju?
Od malena sam slovio za kreativca i nekog ko je dobar sa rečima. Onaj tip deteta koje nastavnica srpskog jezika izvodi pred odeljenje da čita pismeni zadatak, uz moj pomešani osećaj ponosa sa jedne strane i neprijatnosti što me neko na taj način izdvaja sa druge.
Međutim, tek sam tokom gimnazijskih dana počeo ozbiljnije da gledam na taj talenat, nakon argumentovane i višestruke potvrde kvaliteta mog rada koju sam dobio od profesora Cabunca i profesorke Raonić iz Desete gimnazije.
Ovo se (opet) nekako uvek završavalo na sastavima i esejima u okvirima nečega što je bilo školsko štivo i nastavni program, bez neke veće ambicije da pišem samoinicijativno i za svoj merak. Svakako, u tom razdoblju sam taj nedostatak aktivnog pisanja nadoknađivao veoma intenzivnim čitanjem koje će me oblikovati kao autora u dobroj meri.
Sa devetnaest godina sam zapravo napisao svoju prvu kratku priču u jednom od prvih transformativnih životnih perioda, a posle toga sam ubrzo sročio još jedno desetak komada. Naravno, nikada nisu bile objavljene (niti će) i dosta sam srećan zbog toga. To je bio katalizator za dalje oprobavanje u zahtevnijoj formi pisane reči, koje je opet usledilo tek nekoliko godina kasnije.
U kasnim dvadesetim sam imao momenat gde mi se otvorilo malo slobodnog vremena, a imao sam inspiraciju koja je tinjala u malom mozgu već duže vreme i tu sam sebi postavio izazov pisanja romana. Najduža stvar koju sam do tog trena napisao bila je oko pet hiljada reči. Roman je za mene bio kvantni skok, ali nisam poznat kao neko ko ne voli izazove.
Odlučio sam da pokušam i deluje kao da se isplatilo. Od tog momenta sam počeo da gledam na pisanje kao na aktivnost kroz koju napredujem i dajem sebi još jednu dimenziju svrhe, ali moram da priznam da i dalje pišem dosta manje i ređe nego što bih želeo.
Gde pronalaziš inspiraciju tokom pisanja: u knjigama drugih autora, okolini ili na nekim drugim mestima?
Inspiraciju pronalazim u svakom aspektu umetnosti sa kojim se sretnem, a koje iza sebe nudi kvalitet i veštinu koju u trenu doživim kao vrednu pamćenja. U svoje pisanje sam u početku baš dosta projektovao sopstvenu okolinu i to naročito u formi kratkih priča, što je verovatno i karakteristično za baš mlade autore. Međutim, moji zreliji radovi sada verovatno najmanje sadrže ličnog ili okolinskog doživljaja (sa izuzetkom lične filozofije – to uvek provejava).
Dosta materijala crpim iz drugih romana, nekoliko meni bliskih žanrova muzike, slikarske i grafičke umetnosti, filmova i drugih književnih dela, ali i stripova. Postoji teorija i mišljenje da su sve priče već ispričane na neki način, što mogu da razumem na nivou korišćenja prepoznatljivih arhetipova ili konvencija koje se tiču osnova zapleta i motivacije likova. S druge strane, ako pet različitih autora priča istu priču, dobićemo pet različitih impresija i perspektiva.
Samim tim, mislim da je inspiracija koja nastaje iz dela drugih autora nešto što je možda i najvažnije – dok god želimo da napravimo nešto sa ličnim pečatom, a ne da slepo iskopiramo nešto što nam se dopada.
Odličan primer kako iz jednog dela može nastati drugo sa apsolutno istim okvirom, a potpuno različitim doživljajem, estetikom i impaktom je odnos između filmova „Yojimbo“ Akire Kurosave i „Za šaku dolara“ Serđa Leonea. Isti zaplet, ista struktura, dva skroz autentična gledalačka iskustva.
Da li možeš ukratko da predstaviš roman „Vatra nepoznatog porekla“ našim čitaocima?
„Vatra“ je žanrovska mešavina koja nudi filmično i vizuelno bogato pripovedanje sa dosta kinetike. Mogla bi se okarakterisati kao spoj Rejmonda Čendlera, Stivena Kinga i Dena Simonsa – neo noar, triler, misterijja i fantastika – ili kao film koji bi režirali Volter Hil ili Džon Karpenter ranih 80ih godina prošlog veka. Podloga romana je avanturističko-akciona sa izraženim elementom trilera i obiljem policijskog posla, ali i jakim prisustvom fantastike koja se istovremeno ogleda u filozofiji i mom pogledu na civilizaciju. Palp sa stilom, osvežavajući i pitak.
Zaplet prati dva tvrdokorna detektiva koja istražuju bizaran slučaj vezan za novu drogu i jednog naizgled neuglednog krijumčara, na prostoru od Njujorka do Teksasa 1979. godine. Tokom istrage, detektivi se susreću sa misterioznom devojkom koju prati drevno proročanstvo vezano za potencijalno apokaliptični događaj.
Četiri veka ranije, na istom podneblju se raspliće sudbina osramoćenog konkvistadora, njegovog najboljeg prijatelja i zagonetnog medaljona koji u sebi sadrži maleno ljudsko srce.
Naravno, postoji veza između dva razdoblja, praćena sa par veoma upečatljivih antagonista, malo alternativne istorije i dosta pobedničkog rokenrola.
Inspiracija za roman je došla u velikoj meri iz filmova 70ih i 80ih koji su me oblikovali, ali i iz muzike jednog od mojih omiljenih bendova – „Blue oyster cult“. Njihov album „Fire of unknown origin“ je direktno referenciran u naslovu mog romana, a kroz samu knjigu će poštovaoci dela ovog benda pronaći i nekoliko omaža drugim pesmama ove opasne muzičke ekipe.
Ono što sad već deluje kao jak konsenzus publike je da se roman brzo čita i da je zabavan, ali da nikako nije plitak. Narodski rečeno: „dobro vozi“, što mi je i bila namera.
Tvoj roman je spoj trilera, istorije, misterije i fantastike. Poštujem autore koji ne prepisuju, već pokušavaju da stvore nešto autentično, jer znam da to nije lak put, a po rečima nekih čitalaca, „Vatra nepoznatog porekla“ se razlikuje od mnogih dela u savremenoj domaćoj književnosti.. Kako si došao na ideju da napišeš nešto drugačije od svega što je objavljeno u našoj zemlji? Da li je teško ostati jedinstven uprkos raznoraznim popularnim knjigama stranih autora iz oblasti fantastike i trilera u kojima često može da se pronađe neka dobra ideja?
Uvek sam bio privržen stranoj pop kulturi, ponajviše američkoj. Osećao sam to još kao dete i odrastao sam na njihovim filmovima, muzici i književnosti. Sa dolaskom interneta, ovo se dodatno intenziviralo. Postoje tu neki ustaljeni kalupi i neke tipično američke teme koje su mi uvek bile privlačne. Širina, sloboda, ogromna prirodna prostranstva. Odmetništvo i stvaranje svoje sudbine. Nove granice. Prosperitet i transformacija, sukob čoveka sa prirodom i sa samim sobom.
Naravno, prerija i putevi koji vode kroz stotine milja stena, prašine i kaktusa.Veliki sam ljubitelj vesterna, što verujem da se i u romanu vidi. Sa svim ovim uzetim u obzir, uz činjenicu da je tipičan roman prvenac za naše podneblje u principu autobiografski roman o zanosima i razmišljanjima mladih ljudi, bio sam siguran u jedno: da ću napisati nešto što će biti veoma neobično za pisca u Srbiji.
Daleko od toga da sam prvi koji je napisao nešto tako. Pekićevo „Besnilo“ je verovatno najsvetliji primer srpskog romana koji je po svakoj mogućoj metrici međunarodni biser. To mi je bila vodilja, u neku ruku – ta veća ambicija, izmeštanje radnje u nešto što nije moje dvorište.
Ostati jedinstven je danas gotovo nemoguće, jer će svako brzo gledati da na neki način ukalupi umetnika i svrsta ga u žanr. Ja sam uvek imao crtu tvrdoglavosti i istrajnosti koja mi je dozvoljavala da izguram svoje mišljenje ili stav, nezavisno od toga da li je to na kraju bilo dobro ili loše.
Mislim da me je taj mentalitet nekako i usmerio da probam da napravim nešto što je prvenstveno meni dobro i zanimljivo, bez da previše strepim šta će šira publika misliti o tome. Međutim, kad sam zapravo objavio roman, ova percepcija se donekle promenila i čekao sam da vidim utiske sa nestrpljenjem.
Naravno, svaki čitalac će pronaći nešto od onoga što je njima poznato u romanu, a izloženost publike velikom broju stranih autora iz ovih žanrova definitivno podiže lestvicu kada je u pitanju moja motivacija da budem svoj i negujem autentičan stil. Mislim da me zasad prepoznaju po prilično živopisnom pripovedanju i mogućnosti da stvorim pamtljive likove, tako da planiram da nastavim u ovom maniru.
Da li imaš književnog uzora koji je uticao na tebe dok si se gradio kao pisac?
U različitim dobima sam se ugledao na različite uzore. Mislim da je za pisca dobro da stasava kroz žanrove i teme. Kada sam bio tinejdžer, veoma sam voleo Tolkina. Izmisliti toliko obiman mitos mi je bilo monumentalno i verovatno još uvek jeste. Posle toga je usledila faza gde sam dosta cenio Dena Simonsa – bogat izraz, postavljanje scena, istraživanje istorijskog okvira i referenci i sve to spakovano u oblandu naučne fantastike čuvenog Hiperion kantosa… a onda se desio Bukovski.
To je bilo dosta zabavno iskustvo – spoznaja vulgarnog i visceralnog u formi izuzetno prepoznatljivog, bez da se proza kroz sve to obesmisli. To mi je dugo bilo u samom vrhu književnih preferenci. Voleo sam i Safonovo atmosferično pripovedanje, Barkerovu stravu, Tvenove avanture i Asimovljevo vizionarstvo, ali su mi i dalje među omiljenim autorima Džek London, Borislav Pekić i Ivo Andrić.
Koji je tvoj životni moto?
Volja definiše čoveka. Mislim da je sve drugo trivijalno u poređenju sa time – ambicije, snaga, uspeh, stvaralaštvo, slava, junaštvo, sve potiče iz volje. Poslednjih godina mi se ova filozofija još dublje ugravirala u misli i koristim je kao alat da se motivišem i ostvarim ono što želim. Ekonomista u meni bi dodao i da „ne postoji besplatan ručak“, što se lako da empirijski proveriti.
Šta je ono što voli da čita Vladimir Vojvodić u slobodno vreme?
Ranije sam živeo na beletristici, uglavnom epsko-fantastičnog i mitološkog tipa. Posle su krenuli krimi romani, pa onda nešto malo provokativnije i bizarnije naslonjeno na horor, psihološke trilere i mračniju, a potom sam u jednom trenu krenuo da čitam knjige koje se bave političkom filozofijom i kulturom i ekonomskim fenomenima posmatranim kroz prizmu sociologije i tako završio na delima Hansa Hermana Hopea, Tomasa Sola i Nasima Nikolasa Taleba.
Nedavno sam pročitao i prve tri knjige iz „Dina“ serijala, na engleskom jeziku. Dosta zabavno iskustvo. Planiram i da se bavim Poovim delima malo šire, tako da upravo čitam „Avanture Gordona Pima“.
Otkako sam proglašen piscem, počeo sam da obraćam više pažnje na modernu domaću književnost i spoznajem šta rade kolege na srpskoj sceni.
Prošlog leta me je oduševio Serž Milanović sa „Plavim gavranom“, imam lepe reči za pisanje Marije Miketić i nedavno sam pročitao triler „Slamar“, drugi unos u detektivskom serijalu koji vredno piše moj kolega Vladimir Vujinović. Sledeći na listi su mi romani Nenada Milkića i Borisa Mišića.
Da li radiš na nekom novom projektu?
Recimo da sam skoro na polovini novog romana. Biće podeljen u dva dela, pošto mi se čini kao da će konačni rukopis sa lakoćom nadmašiti 800 strana. Sve je postavljeno, sad samo gledam kako da pronađem par nedelja slobodnog vremena i privedem stvari kraju, ali me posao ometa već par meseci.
Kada prestanem da tražim izgovore, dobićete visokooktansku naučnofantastičnu priču o osveti i sukobu između dva nekadašnja prijatelja, smeštenu na kraj kolonizovanog svemira u zoru potencijalnog intergalaktičkog rata.
Imam i već razrađene ideje za dva projekta posle toga, ali je sve to trenutno toliko daleko da bih samo bio srećan da tokom ove godine završim roman koji trenutno pišem, a posle ćemo lako. Gledam da i usput doprinesem ponekoj zbirci kratkih priča kad vreme dozvoli, tako da se načelno stvari kreću u dobrom smeru.
Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim ti mnogo sreće i uspeha u daljem radu.
Hvala na pozivu i bilo mi je veliko zadovoljstvo da budem vaš gost.
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Vladimir Vojvodić
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku
*** ZABRANJENO JE KOPIRANJE INTERVJUA BEZ PISMENOG ODOBRENJA NAŠE REDAKCIJE *** Svako kopiranje i umnožavanje bez pismene saglasnosti portala Report.rs smatraće se grubim kršenjem autorskih prava i biće naplaćeno sudskim putem bez prethodne opomene.