Srđan Jović u intervjuu za Report.rs: „Poruke koje želim da istaknem čitaocima su najbolja inspiracija.“
Današnji gost Marka Veljkovića i portala Report.rs je Srđan Jović, istoričar i autor knjiga „Osmeh optuženika“ i „Atinska imperija“.
Srđane, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: kada i kako se rodila tvoja ljubav prema pisanju?
Ljubav prema pisanju i uopšte prema pisanoj reči kod mene se pojavila veoma rano, sa ove vremenske distance rekao bih još u osnovnoj školi. Ova ljubav razvijala se veoma postepeno, najpre kao potreba za čitanjem, za upoznavanjem sa svetom knjiga koji je šarenolik i nepregledan. Nekako sam nesvesno uplivao u svet prošlosti koja me je oduvek neobjašnjivo privlačila.
Ta privlačnost i ljubav odveli su me na niški Filozofski fakultet gde sam pohađao studije istorije i potpuno zaronio u jednu dimenziju iz koje verovatno nikada neću ni izaći.
Ljubav prema pisanju rodila se iz potrebe pre svega jednog istoričara, da vreme koje je proteklo ne ostane zaboravljeno u tom maglovitom svetu isprepletenom tajnama i intrigama koje skrivaju istinu. Zapravo je ljubav prema istini i potreba da se ona istakne pokrenula želju za pisanjem kao jednim od drevnih načina da se prošlost sačuva od zaborava.
Gde pronalaziš inspiraciju tokom pisanja: u knjigama drugih autora, okolini ili na nekim drugim mestima?
Moja inspiracija se nalazi isključivo u motivima koji me vode i usmeravaju. Poruka ili poruke koje želim da istaknem čitaocima su najbolja inspiracija. Snaga i važnost poruke kojom je rad motivisan najjača su inspiracija i to ne samo početna, već potpuna inspiracija koja vodi do samog kraja.
Moj prvi objavljeni rad, roman Osmeh optuženika, inspirisan je jedino željom da skrenem pažnju na događaje koji će tek postati istorija. Smatram veoma važnim da se i u ovom vremenu govori otvoreno o nepravdi koju je istrpeo i, na neki sebi svojstven način, danas trpi narod kojem ja pripadam.
Želja da se u nasleđe ostavi prava istina o onome što se dešavalo devedesetih godina na prostoru bivše SFRJ, a pogotovo u proleće 1999. godine, za mene je bila više nego dovoljna inspiracija, pogotovo jer primećujemo da se istina o tim godinama ne samo skriva, već se nad njom vrši jedno svojevrsno nasilje.
Nedavno je Blum izdavaštvo objavilo tvoju knjigu „Atinska imperija“. Da li možeš ukratko da predstaviš našim čitaocima novu knjigu?
Atinska imperija je delo koje je objavljeno pre nekoliko dana, a na koje sam lično veoma ponosan. Atinska imperija predstavlja istoriju ovog drevnog grada od nastanka polisa pa sve do Peloponeskog rata. Dakle, u pitanju je istorijski rad, zasnovan na bogatoj izvornoj građi i literaturi. Delo prati razvoj Atine, tj. jedne uzvisene civilizacije, jednog drevnog naroda. Koncept Atinske imperije zasniva se na uzajamnoj percepciji razvoja jedne, za ono vreme, nove ideologije, novog modela mišljenja i uređenja državno-pravnog poretka koji je uslovio i sam nastanak imperijalne sile koja je u velikoj meri prevazišla Egej. Reč je, naravno, o demokratiji, ali o onoj izvornoj, realnoj demokratiji.
Pored toga što Atinska imperija predstavlja jedan naučno-popularni rad, ona služi učenju o prošlosti starih Atinjana, ističe osnovne demokratske principe na kojima mnogo duže od praktične imperije onog doba traje svojevrsna imperija ideje, misli, duhovnosti i ostavlja svoje obrise čak i na današnju svakodnevnicu u vidu lepih umetnosti, književnosti, filozofije, pozorišta i tako dalje.
Prateći, dakle, nastanak i razvoj demokratije od Solona, preko Pizustratove tiranije, zatim jedne od najznačanijih reformi u doba Klistena, pa sve do Periklovog zlatnog doba, Atinska imperija uči čitaoca osnovnim postulatima demokratske misli i upućuje ga na sve zloupotrebe kojima je ova, rekao bih jedina ideologija okrenuta opštem interesu naroda bila i još uvek je izložena.
Po rečima nekih bukstagramera, „Osmeh optuženika“ je istorijski roman sa elementima špijunaže. Da li bi mogao da ga uporediš sa nekim poznatim filmom ili knjigom? Kako si došao na ideju da napišeš taj roman?
Osmeh optuženika je za nešto više od godinu dana, od kada je objavljen, na moju veliku radost privukao mnogo pažnje ljubitelja knjiga, pogotovo špijunskih trilera koji su ga na neki način svrstali u žanr istorijskog romana. Ja se lično ne bih usudio nazvati ga istorijskim upravo zbog toga što smatram da vreme koje obrađuje još uvek nije stasalo da bude tretirano kao istorija. Špijunski triler, što Osmeh optuženika svakako jeste, odabrao sam zbog toga što verujem da nije moguće pisati istoriju o događajima koji su se odigrali tako skoro, tj. s kraja prošlog veka. Špijunski trileri su, smatram, izuzetno dobar model da se skrene pažnja na ono što će kasnije postati istorija.
Osmeh optuženika, samim tim što spada u žanr špijunskih trilera, mogao bi se sasvim sigurno uporediti sa delima iz tog žanra ali ako bi ga upoređivali sa nekim konkretnim delom to bi bilo zaista teško.
Meni lično je simpatično uporediti ga sa nekim Le Kareovim špijunskim trilerima po kojima je ovaj velikan svetske književnosti postao prepoznatljiv, na primer sa delom Špijun koji se sklonio u zavetrinu. Takođe, mogla bi se eventualno pronaći i izvesna sličnost sa delima Ave Makarti. Kada je ideja za nastanak romana u pitanju, ona se nekako sama nametnula, upravo iz one potrebe o pružanju upečatljive i važne poruke.
Ideja u mojoj glavi je svakako postojala i pre nego što sam napisao prvu rečenicu, međutim, tokom pisanja su se one stvarale i uobličavale nekim logičnim tokom. Fikcija, kao imaginarni prostor i oblikovanje karaktera likova, u velikoj meri su uticali i na razvoj ideja, ali je najvažnije bilo ne udaljiti se od suštine, odnosno poruke koja mora ostati upečatljiva.
Jedan si od retkih predstavnika mlađih generacija koji je izabrao da piše istorijske romane, što te izdvaja od mnogih pisaca tvojih godina. Na koju bi lestvicu popularnosti u našoj zemlji smestio istorijske romane i publicistiku? Da li si uspeo da nekom čitaocu probudiš interesovanje za istoriju?
Naša književnost, čini mi se, nije jasno žanrovski definisana, što u određenoj meri može biti problem, ali sa druge strane je ističe po toj svojoj osobenosti. Tako i istorijski roman, pogotovo špijunski trileri kod nas ne zauzimaju istaknuto mesto. Ipak, to ne znači da ih nema i da nisu traženi. Istorijski romani za mene su posebno zanimljivi jer se njima može otvoriti jedna druga dimenzija prošlosti. Zahvaljujući njima čitalac može zaroniti u pojedinosti svakodnevnice nekog prošlog doba, što je samo po sebi fascinantno. Najbolji primeri takvih romana su Presfildovi radovi, pogotovo na temu antike.
Naravno, preduslov toga je autorovo izuzetno poznavanje vremena o kome piše i samih istorijskih činjenica koje moraju služiti kao vodilje. Zbog toga je veoma teško napisati dobar istorijski roman. Od domaćih autora se lično ne bih usudio da nekoga izdvojim ali u svetskoj književnosti ima veoma dobrih pisaca istorijskih romana. Sa druge strane, kada je istorija u pitanju, naši ljudi su veoma zainteresovani za prošlost.
Istorija je veoma zastupljena tema kod nas, što je izuzetno dobro. Naravno, interpretacija istorije, pogotovo nekih važnih i dramatičnih događaja, prevashodno mislim na nacionalnu istoriju, radikalno je različita i cesto inspirisana uverenjima ili osećanjima. Istina o kojoj je na početku bilo reči i potreba za njom je stalna vodilja u prošlost.
Zapravo se ta istina i nalazi negde duboko u prošlosti i moji radovi pre svega nalaze put do ljubitelja istorije i njenih skrivenih prostorija. Ipak, s obzirom na to da je Osmeh optuženika baziran na bliskoj prošlosti, znam da se par čitaoca sa kojima sam imao čast da i lično porazgovaram, veoma zainteresovalo za vreme na koje se roman naslanja.
Interesantno je to da mlađi citaoci, oni koji su rođeni krajem devedesetih, to doba doživljavaju kao istoriju pa je verovatno i to razlog zbog kojeg roman Osmeh optuženika doživljavaju kao istorijski.
Meni je to interesovanje mlađih ljudi za spoznajom istine posebno drago, iako upućuje na tužnu činjenicu o brzom protoku vremena.
Koji period izistorije najviše voliš da proučavaš?
Antika je moja najranija ljubav, kada je istorija u pitanju. To vreme je već dovoljno udaljeno od nas, pa se na događaje i ljude iz tih vremena može gledati sa distance koja garantuje i neophodnu objektivnost. Takođe, antika je vreme koje se u pojedinim etapama naslanja i na mitološko i legendarno te pruža mogućnost jednog bajkovitog sagledavanja prošlosti. Pritom je, koliko god to možda zvučalo neverovatno, antički svet iznedrio civilizacije koje su, nažalost, samo uzori savremenom čoveku, uzvišene po svojim oblicima, po svojim misaonim i idejnim postulatima na kojima su se razvijale.
Naravno, pre svega mislim na antičku grčku civilizaciju, zatim na helenizam i određene etape istorije drevnog Rima. Nacionalna istorija, odnosno istorija Srba, svakako je prirodno polje mog interesovanja, koja ipak zahteva pojačanu dozu opreznosti ne samo radi osećaja pripadnosti već i zbog vremenske i prostorne bliskosti.
Da li imaš književnog uzora koji je uticao na tebe dok si se gradio kao pisac?
Konkretnog uzora nisam imao, ali sam svakako siguran da su pojedini pisci u velikoj meri uticali na oblikovanje mog stila pisanja i svojevrsnog žanrovskog uobličavanja.To je svakako neminovno i sasvim sigurno korisno. Kao uzora, na jedan specifičan način, usuđujem se da izdvojim Dragoslava Mihailovića. Razlog je to što na neki način dozvoljavam sebi da svoje motive poistovetim sa njegovima.
Radi se o tome da smatram jednostavnim i ne previše upečatljivim pisati u duhu onoga što se traži, pogotovo onoga što je dozvoljeno ili preporučljivo. Verujem da pisac svojim delom treba probuditi ono uspavano u čoveku, ono što nestaje ili ono što trendovi ili određeni tipovi vlasti, okupacione ili bilo kakve druge, pokušavaju da odgurnu u stranu i planski prepuste zaboravu.
Dragoslav Mihailović pisao je istinu onda kada se ona svim silama sklanjala u stranu i čini mi se da donekle i ja činim slično kada želim da naglasim da srpski političari, oficiri i vojska devedesetih godina nisu činili genocide i zločine, te da su im ti tereti nepravedno prišivani u nameri da se ponizi čitav narod.
Ističući javno da je Haški sud lakrdija modernog pravosuđa i da je neophodno procesuirati one zločince koji su ubijali srpske civile i decu po gradovima 1999. godine, možda pretenciozno, ali ipak osetim sličnost sa ovim velikanom srpske književnosti koji je u svoje vreme sasvim sigurno još hrabrije i odlučnije iznosio istinu na svetlost dana.
Koji je tvoj životni moto?
Sve na svetu se može popraviti, a svaki poraz postati otac kasnijih pobeda.
Šta je ono što voli da čita Srđan Jović u slobodno vreme?
Istorija je moja trajna ljubav tako da je literatura iz ove oblasti kod mene konstantno zastupljena. Zbog ove moje strasti često pomislim kako sam zarad istorije sebe uskratio mnogih važnih dela koja čekaju da budu pročitana. Uglavnom čitam prozu a antička književnost mi je omiljena. Naravno, savremeni špijunski trileri i istorijski romani su mi uvek interesantni, ali mi se čini da je u poslednje vreme teško doći do dobrih špijunskih trilera i istorijskih romana. Poslednjih meseci sam čitao Pekića.
Da li radiš na nekom novom projektu?
Da, već radim na romanu koji za mene predstavlja ogroman izazov i koji bi se možda mogao nazvati istorijskim. S obzirom na to da živim u Nišu i da sebe doživljavam Nišlijom, roman Osmeh optuženika je, logično, smešten u Niš. Sada pokušavam da ispričam priču koja se dešava u mom gradu s kraja Drugog svetskog rata. Namera mi je da stvorim fiktivnu špijunsku priču koja će biti bazirana na stvarnim događajima.
U toj priči svoje mesto će imati i nekoliko istorijskih ličnosti. Motivi za pisanje novog romana takođe su presudni i tiču se jedne za sada kontraverzne i nedovoljno rasvetljene etape naše prošlosti. Posredi je potreba za skretanjem pažnje na određene stvarne događaje iz tog smutnog i burnog vremena, posmatrane očima ljudi koji su se borili na strani poraženih.
Takođe, Atinska imperija sama po sebi iziskuje nastavak, odnosno da istorija o imperiji boginje sa sedištem na Akropolju bude zaokružena događajima koji su uslovili njen pad. U tom smislu u buduće treba očekivati da i još jedno delo bude na temu antičke istorije.
Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim ti mnogo sreće i uspeha u daljem radu.
Hvala tebi na tome što si mi pružio čast da govorim za Report.rs.
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Srđan Jović
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku
*** ZABRANJENO JE KOPIRANJE INTERVJUA BEZ PISMENOG ODOBRENJA NAŠE REDAKCIJE *** Svako kopiranje i umnožavanje bez pismene saglasnosti portala Report.rs smatraće se grubim kršenjem autorskih prava i biće naplaćeno sudskim putem bez prethodne opomene.