Marko Veljković i Report.rs su ovog petka spremili tekst posvećen ekranizovanim delima koji su nadmašili knjige.
U većini slučajeva ćete često čuti kako film ne može nikako da bude bolji od knjige, a za primer možemo uzeti reditelja koji je iskasapio knjigu „Hari Poter i Red feniksa“. Ipak, postoje i ekranizovana dela koja su nadmašila knjige. Izdvojili smo za danas tri potpuno razlilčite knjige, čije su ekranizacije ostavile bolji utisak.
Jedna od tih knjiga nije ni morala da bude napisana, kod druge su nijanse odlučile da se opredelim za film, dok se kod treće knjige, o kojoj nam je utiske prenela bukstagramerka booksjelena, glavni protagonista potpuno razlikuje od onog na koga smo navikli na filmskom platnu i koji je vrlo brzo osvojio naša srca.
Ovo nije zemlja za starce – Kormak Makarti
Ovo je jedan od retkih slučajeva gde mi se film više dopao od knjige. Iako sam knjigu brzo pročitao, Kormakov stil pisanja mi nije prijao. Nisam ljubitelj detaljnih opisa, ali ne volim ni kada uopšte ne postoje u knjizi, a smeta mi takođe i kada su rečenice kratke, kao da pisac žuri da što pre dođe do kraja, što se posebno primećuje u drugoj polovini knjige, kada odjednom ubaci u petu brzinu.
Ipak, moram pohvaliti odličnog negativca, Antona Šigura, kome je Havier Bardem dao poseban šmek u filmu. Šigur je jeziv, nemilosrdan, dosledan do srži svojim uvrnutim principima i kada jednom nacilja svoj plen, ne može ga ništa sprečiti da ga na kraju ulovi.
Ovog puta je pikirao Luelina Mosa, lovca na antilope, koji je tokom lova naleteo na gomilu leševa, što jasno ukazuje da se na tom mestu nedavno odigrao gangsterski obračun. Među leševima pronalazi torbu koja je puna novca i zadržava je za sebe. Vrativši se iste večeri na mesto zločina, napraviće najveću grešku u svom životu, tako što će na njega svim silama krenuti ozloglašeni i uporni ubica Šigur.
Očekuje vas velika jurnjava i dosta pucačine. Ako vam je potrebna knjiga u kojoj je fokus isključivo na radnji koja se odvija brzo (npr. tražite idealno štivo za plažu), verujem da će vam ovaj krimi vestern ispuniti očekivanja.
Beležnica – Nikolas Sparks
Nikolas Sparks je idealan primer da pisac ne mora da bude mnogo kvalitetan kako bi vam se knjiga svidela. Da se razumemo, Sparks ne može da se uporedi po kvalitetu sa Išigurom ili Safonom, ali niko mu ne može osporiti činjenicu da je vrhunski pripovedač koji piše jednostavno i razumljivo, a nekad su nam baš takve knjige potrebne da malo odmorimo mozak od nekog težeg štiva. Dovoljno je samo da vas pisac uvuče u priču i drži vam pažnju sve vreme, što, moram priznati, Sparks radi perfektno.
Ono zbog čega me je najviše kupio je njegova veština da izbegne patetične zamke, sa kojima su pisci ovog žanrova suočeni na svakom koraku, pa je pisanje ljubavnog romana zapravo šetnja po minskom polju. Taman kad pomislite da u nekom romantičnom momentu ne može više da izbegne srceparajuće rečenice, on tu odjednom zakoči i nastavi u drugom smeru.
Oduševljen sam kako opisuje izlive emocija. Njegovi junaci ne iskazuju ljubav direktno, ali je možete lako prepoznati u situaciji kad Noa kaže Ali da je talentovana umetnica i da zbog toga ne sme da odustane od slikanja, a sve to joj govori u trenutku dok joj pokazuje njenu sliku koja mu stoji iznad kamina u kući.
Priča počinje u staračkom domu. Stariji gospodin, koji je na zalasku života, čita priču iz svoje beležnice jednoj bolesnoj gospođi o siromašnom momku, Noi Kalhunu, koji se tridesetih godina prošlog veka zaljubio u lepu bogatašicu Ali Nelson. Od tog trenutka počinje njihovo najlepše letovanje u životu koje će ostati samo lepa uspomena u godinama koje dolaze, jer su njih dvoje, po rečima njenih roditelja, „nespojivi spoj zbog društvenog statusa“, ali ne i osećanja, što će se, kao i u većini ljubavnih romana, pokazati daleko moćnijom silom od novca.
Koliko god mi je Sparksov stil pisanja prijao, moram priznati da mi se film za nijansu više dopao, jer se u nekim slučajevima jedino glumom može preneti emocija. Navešću jedan primer: ako ste gledali film, sigurno se sećate scene kada Ali i Noa plove čamcem i onog Goslingovog smeha u trenutku kad nastupi provala oblaka. Bez jedne izgovorene reči je u toj sceni predstavljena radost zbog njihovog ponovnog susreta i oživljavanja lepih uspomena, ali i tuga zbog izgubljenih godina koje nisu iskoristili.
Samo zbog emotivne scene sa čamcem i drugačijeg filmskog kraja, gde je reditelj želeo da unese malo više teatralnosti u odnosu na prvobitnu Sparksovu verziju, u ovom slučaju glasam za film. Gosling je već tu najavio da od njega možemo očekivati velike stvari u budućnosti, što je kasnije i potvrdio u filmu „La la lend“.
Forest Gamp – Vinston Grum (booksjelena)
Film ili knjiga?
U mom slučaju film. Nije da mi je knjiga bila dosadna, ali mi je nekako film ipak bolji. Možda zato što sam prvo i odgledala film. Ili imala prevelika očekivanja. Ne znam šta se desilo. Mogu samo da kažem da se knjiga dosta razlikuje od filma.
U knjizi je Forest dosta drugačiji. On psuje, ide u zatvor, posrće i ustaje. Sasvim obrnuto od filmskog Foresta. Bez obzira na sve te njegove ludosti, ipak je jedna duša od čoveka koga ćete zavoleti još od prvih stranica.
Jedna neobična, duhovita priča sa tužnim momentima. Priča o čoveku koji je uvek spreman da pomogne, čoveku koji ne zna da kaže ne i koji je uvek spreman za novu avanturu.
Biti vijetnamski heroj, rvač, uspešni preduzetnik i šahista nije nimalo lako.
Želimo vam lep i prijatan vikend.
Izvor: Marko Veljković, report.rs, Foto: unsplash.com