Antonije Ranđelović u intervjuu za Report.rs: „Marketing može da te lansira u orbitu iako nisi preterano kvalitetan.“
Današnji gost Marka Veljkovića i portala Report.rs je Antonije Ranđelović, mladi niški pisac koji je nedavno objavio roman prvenac „Zarobljene duše“. Ovaj triler je dobio dosta pozitivnih kritika i vrlo brzo je postao popularan u našoj zemlji.
Antonije, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: kada i kako se rodila tvoja ljubav prema pisanju?
Od najranijeg detinjstva sam bio okružen slikovnicama, stripovima i knjigama koje su mi postale sastavni deo odrastanja i bitno uticale na formiranje mog bića i razvile ljubav prema pisanoj reči. I danas imam neke notese u kojima sam kao osnovac „pravio svoje knjige“ sa izmišljenim superherojima i njihovim avanturama. U adolescentskom dobu počinjem da zapisujem svoje misli i ideje na papir i tako nastaju moji prvi ozbiljniji literarni pokušaji. Tada sam napisao dve novele, koje još uvek nisu spremne za objavljivanje, pošto ih treba još malo doraditi. Ali, svakako imam za cilj da ih jednog dana prezentujem čitalačkoj publici.
Da li možeš našim čitaocima ukratko da predstaviš “Zarobljene duše”?
Glavni junak romana Zarobljene duše je Andrija Ivković, donkihotovski lik, usamljenik, čovek koji je napustio policiju zbog korumpiranosti svojih nadređenih i koji sada radi kao privatni istražitelj u Nišu. Kada dobije informaciju od svog bivšeg kolege da je počinjeno ubistvo i da je kod žrtve nađena poruka ispisana krvlju koja je namenjena njemu, događaji će se smenjivati kao na traci. Istraga će ga voditi kroz različite spletke i laži i dovesti do zastrašujuće istine u koju su upleteni njegov otac, porodica Minh i planina Rtanj. Roman je zamišljen kao omnibus naizgled nepovezanih priča, međutim, postoji jedna nit vodilja koja će na kraju romana povezati sve te priče u jednu veliku celinu.
Gde pronalaziš inspiraciju tokom pisanja: u knjigama drugih autora, okolini ili na nekim drugim mestima?
Inspiracija ima svuda oko nas. U porodici, društvu, prirodi, istoriji, nauci… Kao veliki fan literature, filmova i muzike mogu reći da, verovatno, deo ideja dolazi odatle. Međutim mašta je glavni začin u mom pisanju. U ranijim intervjuima sam naveo da ne želim da budem žanrovski pisac. Trudim se da se sva moja dela razlikuju i tome težim. Osnovna nit je uvek moja, a ono što naučim od drugih je samo nadogradnja da to ispadne kako treba. Ne želim da budem ničija kopija jer bih tako načinio kardinalnu grešku i izgubio svoj identitet.
Jedan si od retkih predstavnika mlade niške književne scene. Pomažu li ti starije kolege savetima?
Imam veliku sreću i zadovoljstvo da sam u kontaktu sa svim značajnijim niškim autorima. Naveo bih Dejana Stojiljkovića, Branislava Jankovića, Zorana Ćirića, Miloša Petkovića, Ivana Drajzla, Uroša Dimitrijevića i prijatelja iz Leskovca Stefana Mitića – Tićmija. Svi oni su mi svojim savetima I sugestijama pomogli da prebolim neke “dečje bolesti” u pisanju i formiram neki svoj stil, koji još uvek nadograđujem. Čovek uči dok je živ, zar ne?
Dugo radiš u knjižari i uverio sam se nekoliko puta da sa velikom posvećenošću obavljaš taj posao. Da li je uopšte moguće raditi taj posao, a da nisi preterano veliki ljubitelj knjiga?
Naravno da je moguće, jer smo mi kao narod poznati kao stručnjaci za sve. Ali, kad govorimo o kvalitetnom radu, gde kroz razgovor sa kupcem moraš da osetiš njegove afinitete i da mu preporučiš pravu knjigu, da ga nateraš da se ponovo vrati, da se ne oseti prevarenim, tu je od najveće važnosti da budeš, ne zaljubljenik, nego fanatik. Moraš da čitaš, čitaš I čitaš. I ono što voliš I ono što manje voliš. Moraš da pratiš novitete, a da ne zapostaviš klasike, da pratiš i domaću i svetsku scenu, da znaš ko su dobitnici bitnih nagrada za književnost i tako dalje. Pored toga moraš da budeš pomalo i psiholog. Najveća satisfakcija za mene kao knjižara je kada kupci kojima sam preporučio neku knjigu dođu ponovo I traže baš od mene da im preporučim neki novi naslov.
Primetio sam da se ljudi prilikom kupovine često opredeljuju za bestseler nekog stranog autora, dok se knjige manje poznatih domaćih pisaca teže prodaju. Kakvo je tvoje mišljenje o tome? Na koji način manje poznati autor može da skrene pažnju na sebe: promocijom knjige ili dobrim marketingom?
Potpuno si u pravu, ljudi se vezuju za brendove i kupuju poznate autore uvereni da idu na sigurno i da neće pogrešiti. Bestseleri iza sebe imaju moćnu mašineriju koja ih gura napred. Odgovor na tvoje pitanje je marketing. Promocije mogu donekle da pomognu, ali tu se predstavljaš manjem broju ljudi i uglavnom onima koji te već znaju. Marketing, sa druge strane, može da te lansira u orbitu iako nisi preterano kvalitetan. Svedoci smo mnogih takvih pojava. Ne bih nikoga da imenujem, ali pravi ljubitelji literature znaju da to prepoznaju.
Da li ti je iskustvo prodavca pomoglo prilikom promocije i prodaje tvog romana?
Svakako da jeste. Iskustvo iz knjižare mi pomaže da roman predstavim na pravi način, da izdvojim ono najbitnije što će ljude zainteresovati i navesti ih na kraju da kupe knjigu.
Da li imaš književnog uzora koji je uticao na tebe dok si se gradio kao pisac?
Ima mnogo njih, ali izdvojio bih Knuta Hamsuna, Selindžera, Murakamija, Bukovskog, Umberta Eka, Stivena Kinga, Džona Stajnbeka, a od naših Selimovića, Andrića, Nušića, Mihailovića, Duška Kovačevića. Svi oni, pa i mnogi drugi, su ostavili neizbrisiv trag u građenju mog stila pisanja.
Koje knjige rado preporučuješ svima?
O miševima i ljudima Džona Stajnbeka, gde je na malo stranica rečeno sve što treba o životu i međuljudskim odnosima. Takođe preporučujem Ubiti pticu rugalicu od Harper Li, koja je omaž antirasizmu, kao i Zakopani džin od Kazua Išigura koja se u formi bajke za odrasle bavi ozbiljnim temama kao što je strah od zaborava i krhkost sećanja. Izdvojio bih još par naslova kao što su: Krvavi meridijan Kormaka Makartija, Tunel Ernesta Sabata, Selinovo Putovanje nakraj noći… Pored proze, skrenuo bih pažnju i na značaj poezije koja je često stavljana u drugi plan. Naveo bih Karvera, Remboa, Trakla, Kavafija, Milenu Marković, Vitomirku Trebovac, Tomaša, Miku Antića, Karanovića i naravno, Branka Miljkovića. Skrenuo bih pažnju i na mladu pesnikinju Valentinu Baktijarević i njenu novu zbirku Slomiti kosti.
Koji je tvoj savet mladim neafirmisanim autorima koji su naišli na odbijanje kod izdavača?
Nikada ne odustajte, budite uporni, sledite svoje želje i snove. Nikada ne znate kada će sreća zakucati na vaša vrata. Ovo govorim iz ličnog iskustva, pošto sam nekih sedam, osam godina slao svoje rukopise na raznorazne konkurse i najzad uspeo da dođem do svog prvenca. Bitno je verovati u sebe i svoj rad.
Da li radiš na nekom novom projektu?
Uveliko radim na novom romanu. Ne bih da mnogo otkrivam, ali reći ću samo da se radi o ljubavnoj i porodičnoj drami prepunoj melanholije i nostalgije. Moja očekivanja su da roman bude izdat u drugoj polovini ove godine.
Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim ti mnogo sreće i uspeha u daljem radu.
Hvala tebi što si mi pružio priliku da se predstavim pratiocima vašeg portala i koristim priliku da ih pozdravim. A tebi lično želim mnogo novih romana i velike tiraže.
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Antonije Ranđelović
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku
*** ZABRANJENO JE KOPIRANJE INTERVJUA BEZ PISMENOG ODOBRENJA NAŠE REDAKCIJE *** Svako kopiranje i umnožavanje bez pismene saglasnosti portala Report.rs smatraće se grubim kršenjem autorskih prava i biće naplaćeno sudskim putem bez prethodne opomene.