Kristina Milojević u intervjuu za Report.rs: „Poeziju ne zanima slava, ona uvek nađe put do sebi srodnih, na nama je samo da srodni budemo.“
Danas razgovaram sa Kristinom Milojević, autorkom zbirke poezije „Neporubljena krinolina“.
Kristina, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: kada i kako se rodila tvoja ljubav prema pisanju?
Dragi moj Marko, verovao ili ne, nikada nisam umela da odgovorim na ovo pitanje. Valjda se sva moja ljubav i želja za pisanjem rodila baš onda kada sam naučila da pišem. Pisanje je za mene potreba jednaka onoj da jedem, spavam, ili pijem. Ponekad pomislim da bih se ugušila da ne pišem, da sve to nekako zadržim u sebi. Pisanje je kao i disanje.
Gde pronalaziš inspiraciju tokom pisanja: u knjigama drugih autora, okolini ili na nekim drugim mestima?
Znaš, kada čujem ovo pitanje shvatam koliko bih loš novinar ili pisac suštinski bila, da sam se ‘mesto ka poeziji okrenula nekom drugom vidu pisanja. Ne umem da pronadjem inspiraciju u bilo čemu što nisam osetila na svojoj koži. Ne volim da jurim inspiraciju, uglavnom je ona ta koja pronadje mene.
Poezija ponekad zahteva borbu sa samim sobom, uđeš unutar sebe i ‘mesto da kopaš nove tunele , pustiš se i pratiš je kroz sve one nekada isprepešačene kako bi pronašao ono nešto zaboravljeno.
Uglavnom, veruj mi, šta god mislio da tražiš pronađeš sebe. Pronađeš sebe i onog jednog čitaoca kome zapravo i pišeš.
Kasnije se to proširi na širu masu. Kako bi Miljković jednom rekao „Lečimo u drugima bolesti od kojih i sami bolujemo. “Ne može da leči onaj koga nije zabolelo, kao što ljubav ne ume da prihvati onaj koji nije voleo, zato svoju inspiraciju uglavnom pronalazim u svojim ranama, u svemu onom neizniklom u meni, u počupanom korenju pre klicanja nakon kojeg ostaju rupe, popunjavam. Zvučim li sada kao mazohista ?
Godinama si objavljivala svoje stihove na instagram profilu. Šta te je nateralo da sve te pesme preneseš na papir: poštovaoci tvog rada, porodica, ili je to zapravo neka vrsta foto albuma u kome se nalaze najznačajnije slike iz tinejdžerskih dana, čija je svrha da te podsete na određene trenutke koji su imali veliki uticaj na tebe dok si se gradila kao ličnost?
Oh. Mislim da je od samoga starta papir bio u planu. Verujem da svako ko piše negde potajno ili javno želi da njegovo delo bude objavljeno. Ta knjiga do koje dodjemo u nekom trenutku našeg stvaralaštva uglavnom za nas same predstavlja neko priznanje, ostvaren san pa čak i krunu našeg rada. Tek kada je zaista imamo u svojim rukama shvatamo da smo zapravo ne na kraju, no na početku svog puta.
Šta znači „neporubljena krinolina“? Da li se možda u naslovu knjige krije odgovor koji nas zanima: šta se nalazi unutar korica?
Sećam se da smo jedne večeri drugarica i ja komentarisale moj karakter i da je ona izjavila nešto kao „Mnogo si ti ponosna, imaš taj muški inat u sebi, ne dozvoljavaš da te menjaju.“ Gde sam ja pod dejstvom rakije izustila „Šta ću kad sam neporubljena.
Muka mi je od tih granica, normi i pravila, neću tako kako mora, hoću onako kako osećam da mora, neću da letim kako nalažu, hoću da se pustim.“ i eto.
Neporubljena je ona koja ne dozvoljava da je rube, ona koja rizikuje i šeta kroz život tako, svesna da ta tkanina koja je prekriva može da se rascepa jer je neukroćena, da sav taj konac može da se razniže i da bi takva u jednom trenutku mogla da bude ogoljena pred ostatkom sveta, ali je nije briga.
Sa druge strane, krinolina je teška, verujem da je onda bila jako komplikovana za nošenje svim tim ženama. Ona je tu da predstavi ženu, sinonim je za sve ono prebačeno preko naše ženske kičme, svega onog sa čim se od postojanja borimo, svega onog jer je žena.
Ona je kao neko pokazanje šta nam je sve rođenjem nametnuto i sa čim se sve nosimo da bismo stvorile jedno bolje sutra nadolazećim generacijama devojčica.
Neporubljena krinolina je feministkinja koja ume bezgranično da voli , koja se ne pokorava, koja bi u jednom času u revolucije, već u drugom bi na nečijim kolenima zaspala.
Ove godine je Ninovu nagradu osvojila Milena Marković, koja je takođe pesnikinja kao i ti. Da li je ona po tvom mišljenju prava osoba za glavnu predstavnicu savremene poezije u Srbiji? Kakvi su tvoji utisci o „Deci“?
Nikada se neću moći deklarisati kao pesnikinja budem li svoje pisanje poredila sa pisanjem Milene Marković. Milena je ona pesnikinja i žena pred kojom bih verovatno satima samo stajala i brojala joj bore smejalice , i one druge, i pitala se iz koje je koja pesma iznikla, dok bi se ona verovatno pitala jesam li dobro i trebaju li mi šećer i voda da se povratim.
Da, verujem da Milena jeste predstavnica savremene poezije u Srbiji. Ne želim da pišem o „Deci“, želim da svi pročitaju „Decu.“ Takvi su moji utisci. Želim da je svi osete.
Jednom sam kao klinka odgledala film „Sjaj u travi“ nakon čega sam sedela satima nepomična, prestravljena i oduševljena, tako nešto u meni budi i njena poezija.
Početna strana na društvenim mrežama mi je danima preplavljena objavama vezanim za „Decu“, ali se provlače tu i stihovi Marka Tomaša, Čarlsa Bukovskog i Ognjenke Lakićević. Da li ta euforija oko Ninove nagrade može da vrati poeziji staru slavu i veće interesovanje kod publike ili magija kod čitaoca nažalost nestane kad popularnost izbledi?
Početna strana društvenih mreža, i početna strana života uopšte bi trebalo da je uvek preplavljena poezijom. Ljudi nikada ne bi smeli da zatvaraju vrata pred njom, jer ona nije tu da nas uruši, ona je jedan od malobrojnih načina da se kao ljudi, ne samo od kosti i mesa, no i od emocija, spasimo, da se setimo ko smo, koliko je bitno da osećamo. Poeziju ne zanima slava, ona uvek nađe put do sebi srodnih, na nama je samo da srodni budemo.
Da li imaš književnog uzora koji je uticao na tebe dok si se gradila kao pesnikinja?
Imam, sebe. Ja sam svoj uzor. Ovo nije egoistično, ovo je tragično. Šalim se, ovo je zvučalo tako pogrešno.
Nemam svog uzora, oni su ljudi kojima se divim, u njihove redove utonem da bih osetila, ne da bih pisala. To je nešto kao začarani krug iz kojeg nikada ne želim da izađem.
Svoje pišem jer osećam, pa moram da progovorim, a njihovo da se setim šta osećam i osetim ono što je njih morilo da progovore. Veruješ li, u ovom trenutku ne znam, volim li više da pišem, ili da čitam ono što je već napisano.
Dajmo svetu poezije, pesnicima šansu.
Koje knjige rado preporučuješ svima?
Joj. Nemoj ovo. Čitajte ljudi. Pronaćićete vi sami ono što vas dotiče, ne sumnjam. Osećam, ako progovorim, i nadovežem naslove jedan na drugi, biće to slično spisku za kupovinu, izgubiće se ta vredost i čar. Lepota je možda u samoistraživaju.
Koji je tvoj životni moto?
Negde sam pročitala i usvojila „Radi šta te radi“ , samo diši, pusti se, leti.
Ako nastavim sa odgovorom, počeću da filozofiram, to vam nije potrebno, verujte.
Da li radiš na nekom novom projektu?
Šta je moj predašnji projekat?
Ponovo lutam, izvini. Radim, ali ne na projektu, radim na umetnosti, čak ni ne radim, ja je živim a ona radi mene.
Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim ti mnogo sreće i uspeha u daljem radu.
Hvala tebi na prilici da progovorim i nateram te da se pokaješ jer si ikada pomislio da je ovaj razgovor dobra ideja.
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Kristina Milojević
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku
*** ZABRANJENO JE KOPIRANJE INTERVJUA BEZ PISMENOG ODOBRENJA NAŠE REDAKCIJE *** Svako kopiranje i umnožavanje bez pismene saglasnosti portala Report.rs smatraće se grubim kršenjem autorskih prava i biće naplaćeno sudskim putem bez prethodne opomene.