Danilo Todorović u intervjuu za Report.rs: „Inspiracija ima neki svoj uvrnut način kako dolazi i odlazi, pa ne mogu baš da se odlučim gde je pronalazim.“
Danas razgovaram sa Danilom Todorovićem, autorom popularnog trilera “Ogledalo”.
Danilo, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: kada i kako se rodila tvoja ljubav prema pisanju?
Ljubav prema pisanju rodila se nekako ruku pod ruku s ljubavlju prema čitanju. Mislim da te dve ljubavi jedna bez druge ne idu, bar kada sam ja u pitanju. Za roman „Ogledalo“ mogu se, manje-više, zahvaliti Donatu Kariziju i njegovim savršenim romanima poput „Šaptača“ i „Lovca na duše“.
Osećaj koji su te dve knjige probudile u meni izazvao je želju da i sam napišem nešto slično, nešto što će čitaoce oduševiti i ostaviti ih bez teksta. Nadam se da sam, bar donekle, u tome i uspeo.
Nisam još uvek pročitao tvoju knjigu, ali sam čitajući komentare stvorio utisak da je reč o psihološkom trileru, koji može čak i da se svrsta u horor. Kako bi ti okarakterisao “Ogledalo”? Ako bi te neko pitao da ga ubediš jednom rečenicom da pročita tvoju knjigu, šta bi mu rekao?
Pošto još uvek nisi pročitao roman, šta drugo da te pitam osim: “Šta čekaš?”. Što se tiče “Ogledala”, čini mi se da sam negde već pominjao koliko mi „žanriranje“ romana i filmova zadaje muke…
Ono što je za nekoga horor, za mene možda nije ali, objektivno gledajući – horor, psihološki triler, misterija – šta god da izaberem od ova tri, neću pogrešiti. Nijanse su u pitanju.
Eh, sada, jednom rečenicom nikoga ni u šta ne mogu ubediti, ali evo, citaraću reči moje drage koleginice Ksenije Pešić: “Sigurna sam da će ‘Ogledalo’ biti nešto najjezivije što se dogodilo domaćoj književnoj sceni u skorije vreme”.
Nedavno je objavljeno reizdanje “Ogledala” i pročitao sam na tvom profilu da si pokrenuo humanitarnu akciju, što je zaista divan gest. Voleo bih ako možeš malo detaljnije da ispričaš o tom gestu, kako bismo podstakli što veći broj ljudi da kupe tvoju knjigu i na taj način podrže dobru priču?
Da, objavljeno je reizdanje i pokrenuta je humanitarna akcija prikupljanja novca za decu Humanitarne fondacije “Budi human”. Za ovu akciju najviše je zaslužna firma u kojoj radim, Vivify Ideas, koja je uložila novac u reizdanje romana i sav novac koji se prikupi od prodaje knjiga ići će u humanitarne svrhe.
Naime, dovoljno je da uplatite 1000 dinara za bilo koje dete fondacije “Budi human”, slikate uplatnicu i pošaljete mi je u inbox Instagrama ili Facebooka. Na taj način ste kupili knjigu. Nakon toga, ja trknem do pošte, pošaljem vam knjigu i spremni ste za druženje sa Davidom i ostalim likovima romana!
Gde pronalaziš inspiraciju tokom pisanja: u knjigama drugih autora, okolini ili na nekim drugim mestima?
Inspiracija ima neki svoj uvrnut način kako dolazi i odlazi, pa ne mogu baš da se odlučim gde je pronalazim, ali jedno je sigurno, trenutno je nema ni na vidiku.
Ako sam nešto naučio tokom pisanja “Ogledala”, to je da romanu morate biti totalno posvećeni, a ja to trenutno definitivno nisam. Zbog toga će pisanje drugog romana potrajati duže nego što sam planirao, ali se nadam da će i on ugledati svetlost dana.
Da li imaš književnog uzora koji je uticao na tebe dok si se gradio kao pisac?
Donato Karizi, definitivno. Na moju žalost, njegove knjige iz dana u dan postaju sve komercijalnije, ali u vreme kada sam se gradio kao pisac, njegov uticaj je bio ogroman.
Pored njega kao uzora, veliki uticaj na mene kao pisca imao je i Uroš Timić koji mi je najviše pomogao da uđem u taj, istina – ne toliko lep kako sam ja zamišljao – svet pisanja. On mi je pomogao u svim aspektima i na tome sam mu neizmerno zahvalan.
Koje knjige rado preporučuješ svima?
Da ne dosađujem više svima sa Donatom, izdvojiću knjigu “Rogovi” Džoa Hila i knjigu “Četrdeset dana” Uroša Timića.
Koji je tvoj savet mladim neafirmisanim autorima koji su naišli na odbijanje kod izdavača?
Izdavače nije briga za vaše knjige. Možete da napišete najbolji roman na svetu, ako nema ko da vas pogura, biće to najbolji roman koji će pročitati vaši prijatelji i ništa više od toga.
Moj savet vam je da uživate u pisanju, da to radite zato što zaista to volite i da nemate previsoka očekivanja. Ne zaboravite gde živite. Ovo je Srbija. 🙂
Koji je tvoj životni moto?
“Bilo da mislite da možete ili da ne možete, u pravu ste”, Henri Ford.
Da li radiš na nekom novom projektu?
Ne mogu to baš da nazovem radom jer već minimum pola godine nisam ni pogledao šta sam poslednje napisao, ali da, “radim” na romanu “Udica”. U pitanju je novi psihološki triler o čoveku koji ima amneziju, koji se ne seća zbog čega je tu gde jeste i koji svakodnevno zaboravlja šta se dešavalo prethodnog dana.
Takođe, roman govori o tome na koji se način droga poigrava vašim umom i kako može da vam uništi život. Ništa više od ovoga vam neću otkriti, ko je strpljiv, sačekaće!
Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim ti mnogo sreće i uspeha u daljem radu.
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Danilo Todorović
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku