Marko Veljković i Report.rs su izdvojili četiri knjige domaćih autora koje su nam obeležile ovu zimu. Nadamo se da će vam se naše preporuke dopasti i da ćete u predstojećem periodu obogatiti svoju kućnu biblioteku nekom od ovih knjiga.
Novu zimsku sezonu sam otvorio novom knjigom mladog domaćeg autora koja je, potpuno opravdano, osvojila čitalačku publiku za kratko vreme. To je bilo sasvim dovoljno da me inspiriše da nastavim u tom smeru, pa sam se u prethodnom periodu potpuno posvetio domaćim autorima. U nastavku teksta ću vam predstaviti knjige koje zaslužuju vašu pažnju jer su zaista izuzetne, u svakom smislu te reči.
Novi Jerusalim – Borislav Pekić
Sa Pekićevim pisanjem sam se upoznao u knjizi “Besnilo”, koju sam čitao pre dve godine u karantinu i čini mi se da je tadašnja depresivna atmosfera doprinela tome da mi se knjiga ne dopadne u potpunosti. Međutim, dve godine kasnije sam odlučio da se ponovo vratim Pekiću, ali ovog puta čitajući njegovu najpoznatiju zbirku priča, što se ispostavilo kao pun pogodak.
U ovoj knjizi se nalaze pet priča koje obuhvataju period od srednjeg veka do daleke budućnosti. Pekić je junake ovih priča povezao sa određenim elementima (vatra, zemlja, voda, vazduh, metal) koji predstavljaju njihovu sudbinu.
Verujem da su neki od vas čitali priču „Čovek koji je jeo smrt“, tako da ću se fokusirati na nju u nastavku teksta, kako vam ne bih spojlovao ostale priče. Radnja je smeštena u periodu Francuske revolucije, a u centru pažnje je povučeni pisar, čiji je jedini zadatak overavanje presuda i na taj način šalje osuđene na giljotinu.
Jednog dana će sasvim slučajno u žurbi ručak umotati u hartiju na kojoj je overena još jedna presuda u nizu, ali to će primetiti tek kad stigne kući. Plašeći se da ne bude kažnjen za svoju nesmotrenost, poješće hartiju i bezvoljno će spasiti giljotine jedan ljudski život. Shvativši da ima mogućnost da poštedi one za koje smatra da su optuženi nepravedno, počeće svakodnevno da jede smrt.
Odluke će donositi oslanjajući se na opipljive dokaze, ispitivajući mišljenja drugih o optuženoj osobi, neko vreme će se i kockati tako što će zatvoriti oči i prst uperiti u određenu presudu na stolu, ali će na kraju shvatiti da je jedini ispravni način da se osloni na svoj instinkt. Upravo će mu taj unutrašnji osećaj doći glave, jer će pogrešiti u odabiru jedne osobe, koja po njegovoj proceni ne zaslužuje smrt.
Takođe mi se dopala priča sa vešticama koja nosi istu poruku – ne možemo u potpunosti uvek da se oslonimo na instinkt.
Pisac je u ovim pričama, koristeći sarkazam, opisao čovekovu težnju da se približi bogu kad oseti moć koju u jednom trenutku više ne može da kontroliše. Taj proces buđenja neustrašivosti, nastalog nakon uverenosti u važnost društvenog položaja, lepo je prikazan u slučaju pisara, kome hartija i mastilo stvaraju sve veći osećaj mučnine u stomaku zbog ogromne količine “hrane” koja će dovesti do njegovog potpunog preobražaja i u njemu će se stvoriti nepoznat, ali lep osećaj – da se prvi put u životu oseća bitnim.
Pekićeva erudicija se može osetiti u svakoj priči i to je ono što mi se pored nenametljivog sarkazma i magičnog pripovedanja dopada kod ovog pisca.
Nadam se da ćete podjednako kao i ja uživati u ovoj knjizi koja se bavi religijom, filozofijom i istorijom kojoj je Pekić pristupio ironično kao što je uradio i u knjizi “Vreme čuda”, u kojoj je po rečima mojih prijatelja (nisam čitao još uvek) pristupio na šaljiv način biblijskim motivima u koje mnogi slepo veruju, a nisu baš jasni.
Evo jednog dela iz priče o pronalazaču veštica koji ima dar da po slobodnoj proceni i bez opipljivih dokaza otkriva veštice i svi mu slepo veruju, pa čisto da vidite kako pisac pristupa istoriji.
„Ali, odbiti me nije smeo. Već sam bio čuven. Mogao sam – ne bih, razume se, no on to nije znao – i na njega prstom pokazati, kriveći ga da je s avetima u dosluhu, da ih štiti. (Takvo je vreme bilo).“
Ako želite još ovakvih rečenica, pročitajte ovu knjigu.
Jezava – Mladen Milosavljević
„Čovek može da bude opako il’ blago, ali je posve slabašno živinče. Napinje se, batrga i ‘oće, al’ može samo onol’ko koliko mu je dato od Boga i sudbinu.“
Još od ranog detinjstva, imao sam priliku da slušam predanja starijih ljudi i saznam neke narodne običaje, od kojih me je prožimala jeza tokom noći, a sada, posle mnogo godina, ponovo sam se susreo sa nekim običajima čitajući ovu knjigu koja je uspela da oživi uspomenu na sada već pokojne ljude, koji su bili sjajni i uverljivi pripovedači, kao što je i sam autor ove knjige.
Milosavljević je uspeo da nam narodskim jezikom približi mentalitet ljudi iz romana, a slikovitim opisima je stvorio još uverljiviji doživljaj mračne atmosfere i seoskog ambijenta, premestivši nas iz udobne fotelje u daleku prošlost, ispunjenu avetima koje vrebaju na ukletim mestima, ali možemo osetiti i strah sujevernih meštana od lokalnih legendi koje se prenose s kolena na koleno.
Verovatno vam je poznat običaj da se one večeri uoči sahrane, noći pokraj pokojnika, i da se pokrivaju sva ogledala u kući, a postoji i verovanje da se nakon sahrane ne okrećete ka grobu, već da se zaputite pravo gde ste krenuli, ne osvrtajući se iza sebe, kao i ono verovanje koje je prikazano u filmu „Leptirica“, da kada tokom noći vodenični točak prestane da se okreće, na taj način najavljuje prisustvo nečastive sile.
Ako spadate u onu grupu ljudi koji na dan praznika ne obavljaju nikakve poslove koji podrazumevaju fizički rad, plašite se filmova „Leptirica“ i „Sveto mesto“, ili se osećate neprijatno kada vam crna mačka pređe put, Jezava će vam sasvim sigurno stvoriti osećaj jeze u svakoj priči.
Iako je podeljena na priče, Jezava je zapravo roman, koji prati životni tok meštana sela, smeštenog pokraj reke Jezave, za koju decenijama kruže raznorazne priče u kojima ima elemenata onostranog. Prva priča je smeštena u sadašnjost i prati starog novinara koji odlučuje da poseti selo u kome je odrastao, ali zbog gubitka sina i supruge koji su tamo sahranjeni, nije imao snage da se godinama suoči sa tim bolom izbliza.
Umesto mlina, i seoskog groblja smeštenog u njegovoj blizini, zateći će ogromnu rupu što će u njemu izazvati šok, jer nije upoznat sa novošću da je neka firma izabrala tu lokaciju da na njoj izgradi hidro elektranu. Skrhan bolom i ispunjen gnevom, prizvaće u pomoć nečastivu silu želeći da sprovede brzu i bolnu osvetu.
Svaka sledeća priča vraća vreme unazad, oživljavajući pretke glavnih likova, spomenute u prethodnim pričama, i na taj način dolazimo do razrešenja misterije nekih njihovih postupaka. Iako je svaka priča podjednako jeziva, ipak bih posebno izdvojio priču o petlu i onu sa sablasnim svatovima, jer su mi one ostavile najveći utisak.
Umesto čuvene rečenice “ovu knjigu nemojte čitati noću”, reći ću upravo suprotno – potrudite se da ovu knjigu čitate isključivo noću kako bi piščevo pripovedanje oživelo, kao i same aveti prikazane u knjizi. Samo na taj način ćete se uveriti u istinitost Kingove čuvene rečenice: knjige su jedinstvena prenosiva magija.
Tvoj sin Huckleberry Finn – Bekim Sejranović
„Zamišljam čega su sve nagledala ova stabla, čega naslušala ova rijeka, a čega sve najele ove ribe. No, možda je tako i pošteno, mi jedemo njih, one jedu nas, mi seremo u njihove rijeke, one to opet jedu, pa mi opet jedemo njih, to jest vlastita govna u njima i onda ih opet vraćamo njima u rijeku. Čovjek, čini mi se, uglavnom i ne radi nešto drugo nego kusa svoja govna.“
Ovo delo je omaž Marku Tvenu i njegovim najpoznatijim delima „Doživljaji Toma Sojera“ i „Doživljaji Haklberija Fina“ , jer se i sam junak ovog romana poistovećuje sa Haklberijem Finom, nestašnim dečakom koji ne želi da bude civilizovan.
Za razliku od Tvenovog junaka, glavni junak ovog romana je isplanirao malo drugačiju vrstu bekstva, koja takođe podrazumeva plovidbu rekom, ali za razliku od Haka koji beži od svog pijanog oca, Bekimov junak na putovanje upravo vodi teško bolesnog oca, sa kojim se nikad nije slagao, u nadi da će tokom predstojećeg leta iskoristiti poslednju priliku da se konačno povežu.
U ovoj avanturi zbližavanje sa ocem nije jedini cilj, jer postoji još jedan problem koji glavni junak želi da reši, a to je zavisnost od psihoaktivnih supstanci. Izlaz iz svih svojih problema pronalazi na reci, zbog čega odlučuje da prekine vezu sa spoljnim svetom, a taj izlaz će mu takođe otvoriti još jedan put – upuštanje u avanturu koju priželjkuje od kada je pročitao Tvenove knjige, koje su mu na neki način obllikovale život.
Očaranost tim knjigama je predstavio u jednom poglavlju, u kome je napisao da neki ljudi pročitaju knjigu, dok se drugi zakače za nju i polako krenu da je žive. Na taj način se i on povezao sa Haklberijem Finom, koji je uticao na njega da postane osoba kakva je sada.
Tokom plovidbe se priseća svog života u Norveškoj, oživljava daleke uspomene na stare ljubavi, ali i na one koje ima sa ocem, pa često komentariše i neke neispravne stvari poput rata i ljudskih podela, zbog kojih se i udaljio od ostatka sveta.
Upravo će vas njegova zapažanja o ljudskoj gluposti i ograničenosti naterati da se zamislite i usput pustite neku suzu, dok ćete u isto vreme biti oduševljeni opisivanjem njegove ljubavi prema ocu, takođe i očeve ljubavi prema sinu, jer su obojica po tom pitanju izuzetno nespretni, što će dovesti do komičnih situacija.
Mnogi će mi zameriti, ali usudiću se da kažem da mi je draža Bekimova verzija Toma Sojera, bez obzira što je prepuna narkotika i vulgarnih pojmova. Mislim da mi je upravo ta Bekimova sloboda govora i način na koji govori o ratu, ocu i staroj ljubavi probudila emocije, jer je nekad najbolje da se surovost ne šminka veselim bojama, već da se umesto toga loše stvari zovu svojim pravim imenima. Ako volite takav ogoljen piščev pristup, ova knjiga će vam se dopasti sasvim sigurno.
Gorolom – Aleksandar Tešić
Goroja Goroloma sam već upoznao u trilogiji o Milošu Obiliću, gde se pojavljuje kao sporedni lik u drugom delu, u kome počinje da podučava mladog Miloša ratničkim veštinama. Upoznavši se sa glavnim junakom ranije, očekivao sam da će se ova priča uglavnom sastojati od viteških turnira i Gorojevih ratničkih podviga, međutim, dočekala me je mnogo kompleksnija priča o porodici, prijateljstvu, izdajstvu, herojstvu i spletkama.
Na samom početku knjige, Goroje se priseća najtužnijeg dana svog detinjstva – kada je majka prodala njega i sestru, kako bi obezbedila novac da prehrani najmlađe dete.
Od tog trenutka počinje njegov pakao. Otvara se ambis iz koga uspeva nekako da se izvuče, ali je konačno došlo vreme da se prekaljeni vitez vrati ponovo u Zlostup, grad najstrašnijih uspomena, i da tamo sprovede dugo željenu osvetu zbog svih teškoća koje su mu naneli upravitelji tog mesta.
Tešić je ponovo pokazao majstorstvo pripovedanja, umeće da stvori autentičnog heroja, ali i podmuklog negativca, kao i sporedne likove koji su toliko dobro razrađeni da će vam dugo ostati u pamćenju, baš kao što je mene Goroje u „Koplju Svetog Georgija“ kupio svojim junaštvom i lojalnošću prema svom učeniku.
Navikli smo u Tešićevim trilogijama da ne očekujemo srećan kraj u potpunosti, što je slučaj i u ovom romanu, jer je borba dobra protiv zla toliko velika i beskrajna, da ne možemo očekivati da se viševekovni rat okonča u jednoj knjizi, ali je svakako i dobijena bitka dovoljna za buđenje nade.
„Gorolom se strahu smeje, a pred mačem ne uzmiče!“
Želim vam lep i prijatan vikend.
Izvor: Marko Veljković, report.rs, Foto: unsplash.com