Goran Skrobonja u intervjuu za Report.rs: „Naši pisci epske fantastike posežu za našom istorijom, tradicijom i mitologijom, što je za svaku pohvalu.“
Danas razgovaram sa Goranom Skrobonjom, poznatim piscem fantastike i horora, urednikom i prevodiocem koji je na srpski preveo značajna književna dela sa engleskog jezika.
Ovaj mesec smo posvetili predstojećim zimskim praznicima, što uključuje preporuke prazničnih filmova i knjiga, ali i promociju fantastike – žanra koji se najčešće čita tokom zime. Odlučili smo da naš gost bude upravo čovek koji je jedan od najboljih predstavnika ovog žanra u Srbiji.
Gorane, započeo bih ovaj razgovor upravo pitanjem vezanim za fantastiku: kako je nastala Vaša ljubav prema ovom žanru? Koja knjiga Vas je uvela u ovaj magičan svet?
Mislim da je to bila jedna od prvih knjiga koju sam dobio na poklon kada sam tek naučio da čitam, dakle negde u petoj ili šestoj godini – „20.000 milja pod morem“ Žila Verna u izdanju prilagođenom za decu. Za mene su taj pustolovni svet, podmornica Nautilus i njen kapetan Nemo otvorili pristup nečem novom, širem i većem od sveta bajki sa kojim sam se pre toga upoznao, uglavnom zahvaljujući majci koja mi je kupovala i predano čitala one divne knjige iz edicije „Sve bajke sveta“. Ali, poklopilo se to nekako i sa prisustvom žanra naučne fantastike u drugim medijima – seriji „Izgubljeni u svemiru“ na televiziji, stripovima o Flašu Gordonu, Pauku ili Uraneli, filmovima o Planeti majmuna u bioskopima. Deca su u tom uzrastu prirodno radoznala i upijaju sve oko sebe. Zahvaljujući tome što sam bio izložen takvim uticajima, i moja interesovanja za žanr nisu se ugasila već su samo sve više i više jačala. To se srećno poklopilo sa eksplozijom jugoslovenskog izdavaštva (almanasi Andromeda, biblioteka Kentaur, časopis Sirius) i za mene povratka više nije bilo.
Preveli ste neka najznačajnija dela Stivena Kinga, Klajva Barkera i Dena Simonsa. Koje delo je za vas predstavljalo najveći izazov da se prevede? Da li je neki od pomenutih pisaca imao uticaja u ranim godinama Vašeg stvaralaštva?
Od pomenute trojice, nekako mi je najnezgodniji bio Barker, ali obično sam imao tu sreću da prevodim dela autora koji mi „leže“ stilom za prevođenje. Jedini put kada sam, koliko pamtim, odustao od prevođenja bilo je sa knjigom Makroskop Pirsa Entonija za biblioteku „Polaris“ Zorana Živkovića – preveo sam pedesetak strana i onda shvatio da se previše mučim sa tim tekstom, pa je knjigu uradio drugi prevodilac. Kada sam pisao prve priče i svoj prvi roman, Nakot, bio sam ubeđen da pišem pod uticajem Stivena Kinga, ali posle izvesnog vremena, kada sam mogao malo hladnije glave i objektivnije da procenim to što sam na samom početku pisao, ispostavilo se da je na mene daleko više uticao – premda nekako neprimetno – jedan drugi majstor horora: Britanac Džejms Herbert.
Laguna je nedavno objavila drugi deo Firentinskog dubleta, koji potpisujete kao koautor sa Ivanom Nešićem. Da li možete našim čitaocima ukratko da predstavite ovaj serijal?
Ne radi se (makar za sada) o serijalu, već o dvoknjižju. Mogao bih Firentinski dublet najkraće da opišem kao pustolovni istorijski triler sa natprirodnim elementima. Ovom romanu u dva toma trebalo je dobrih deset godina da bude napisan i objavljen, od trenutka kada mi je Ivan prvi put izložio svoju zamisao: Srpske vlasti 1889. šalju u London Milovana Glišića da pomogne Skotland Jardu u pronalaženju Džeka Trboseka čiji su zločini ponovo počeli posle kratke stanke; a Glišić se za to kvalifikovao tako što je postao prvi profajler u istoriji kriminalistike, jer je srpskoj policiji deset godina pre toga pomogao da pronađe i uhvati serijskog ubicu Savu Savanovića, koji je svoje zločine u zaroškim selima prikazivao kao napade – vampira.
U Firentinskom dubletu čitaoci imaju priliku da putuju Orijent ekspresom, upoznaju Brema Stokera i mnoge druge istorijske ličnosti, uključujući i kralja Milana i kraljicu Viktoriju, te da otkriju ko je zapravo bio Trbosek, i kakve veze Glišićeva potraga za renesansnim beležnicama Leonarda i Mikelanđela (tzv. „Firentinski dublet“) ima sa krvavom legendom starom četiri hiljade godina.
Izuzetno smo uživali u pisanju ovog dvoknjižja, i nadam se da čitaoci to naše uživanje mogu da osete – i da mu se pridruže.
Koje knjige rado preporučujete ljubiteljima horora i fantastike?
Uglavnom knjige Kinga i Simonsa koje sam preveo (Kingovo To, Uporište, Godišnja doba, Gole kosti; Simonsov Hiperion i Ljubav i smrt). Ali ako kod čitalaca postoji šire interesovanje za bogate izraze žanra, preporučujem i takve (naizgledne) krajnjosti kao što su Robert E. Hauard i Kurt Vonegat. Od novijih pisaca, tu su Kori (serijal „Prostranstvo“), Ričard Morgan ili Adrijan Čajkovski.
Kad smo već kod horora, primetio sam da u Srbiji nema mnogo pisaca iz ovog žanra. Osim Vašeg „Nakota“, Ognjanovićevog „Zavodnika“, Tešićeve „Kletve Kainove“, Milosavljevićeve „Jezave“ i Jakovljevićevih „Izbledelih duša“, ne pamtim da je nečije delo izazvalo pažnju. Da li je problem specifičnost žanra koji ima određenu publiku zbog čega se neće svaki izdavač usuditi da objavi neki horor manje poznatog domaćeg autora, ili je problem u kvalitetu knjige? Ako nisam spomenuo još nekog predstavnika horora na koga treba obratiti pažnju, zamolio bih Vas da me dopunite?
Boban Knežević se povremen o upuštao u horor, a valja pomenuti i Mirjanu Novaković i njen roman Strah i njegov sluga… Mislim da izdavačima nije problem da objave horor knjigu domaćeg pisca ukoliko ona zadovoljava osnovne kriterijume. Ipak, čini se da je došlo do izvesnog „zamora“ žanra – u svetu odavno, kod nas skorije. Nisam siguran da će u dogledno vreme doći do nekakve značajnije promene u tome, s obzirom na to da je ciljna grupa čitalaca sve uža, pa tako ni pisci nemaju naročitu motivaciju da se otisnu u vode horora. Naravno, dolaze mlade generacije koje pišu horor priče i romane prevashodno iz entuzijazma, kao mi stariji nekada, a ne kako bi im tekst bio objavljen. Koliko će ih taj entuzijazam držati, videćemo.
Za razliku od horora, fantastika je u proteklih nekoliko godina ponovo stekla popularnost izlaskom serije „Igra prestola“, zbog čega se Džordž Martin proslavio u pozno doba. Ljudi su zatim počeli da se interesuju za druge pisce ovog žanra, pa su otkrili Sandersona, Aberkrombija i Eriksona, a kod nas je popularnost stekao i Kosingas, sada već čuveni serijal Aleksandra Tešića, objavljen nekoliko godina pre izlaska pomenute serije. Raste iz godine u godinu broj domaćih pisaca ovog žanra i čini mi se da raste i kvalitet, jer novi pisci podižu do sada dostignute standarde, ali naravno da postoje i oni koji se ponavljaju čerupajući ideje Tolkina i Martina. Kako da budete autentični u moru odličnih pisaca fantastike? Da li nam tuđe ideje mogu pomoći prilikom kreiranja sopstvenih? Gde Vi pronalazite inspiraciju?
Ono što se najčešće naziva „epskom fantastikom“ prisutno je odavno, i taj je talas mnogo jači i dan-danas nego horor i naučna fantastika. Tome, naravno, doprinose i popularne serije na striming platformama koje obnavljaju interesovanje za „klasike“ kao što su Džordan ili Tolkin. Ipak, kada je pokret toliko širok, teško je naći nov i autentičan glas koji će se probiti („Vičer“ je jedan primer za tu vrstu uspeha). Naši pisci epske fantastike posežu za našom istorijom, tradicijom i mitologijom, što je za svaku pohvalu. Ja sam se tim motivima bavio pre više od trideset godina kada sam pisao Proročanstvo Korota, i danas me zanimaju neke druge stvari, što se jasno vidi po Firentinskom dubletu. Mada, vratio sam se epskoj fantastici sa priličnom zadovoljstvom kada sam pisao novelu „Sin čopora“ za Tešićevu antologiju Kosingas: neispričane priče. Nikad se ne zna šta će vas zaista inspirisati, i zato je poželjno biti što otvoreniji prema spoljnim uticajima iz medija filma, književnosti ili stripa.
Ovo pitanje je bezbroj puta izgovoreni kliše, ali nadam se da mi nećete zameriti, jer i nije možda tako besmisleno, s obzirom na ono što nam se dešava skoro dve godine. Šta biste poželeli od Deda Mraza na poklon?
Onda će i odgovor biti kliše – prevashodno dobro zdravlje.
Da li radite na nekom novom projektu?
Još ne, pošto dovršavam prevod poslednje knjige iz serijala „Prostranstvo“, ali potom nameravam da pomenutog „Sina čopora“ malo proširim u zaseban roman.
Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim Vam mnogo sreće i uspeha u životu.
Hvala, takođe!
Izvor: Marko Veljković, report.rs, Foto: Goran Skrobanja
*** ZABRANJENO JE KOPIRANJE INTERVJUA BEZ PISMENOG ODOBRENJA NAŠE REDAKCIJE *** Svako kopiranje i umnožavanje bez pismene saglasnosti portala Report.rs smatraće se grubim kršenjem autorskih prava i biće naplaćeno sudskim putem bez prethodne opomene.