Jovana Simić u intervjuu za Report.rs: „Blagoslov je znati koliko vredimo i koliko ljubavi u sebi imamo.“
Danas razgovaram sa Jovanom Simić, autorkom romana „Crveni dijamant“.
Jovana, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: koja knjiga te je uvela u svet književnosti?
U svet književnosti sam ušla sa devet godina. Ostalo mi je urezano u sećanju čitanje ,,Bele grive“. Fascinantno mi je bilo kako knjiga može probuditi toliko emocija. Divila sam se osećaju koji sam imala dok sam čitala, pa sam želela ponovo da ga okusim. Ipak, tamo me je katapultirao definitivno serijal o Hariju Poteru, koji mi je obeležio detinjstvo.
Kada i kako se rodila tvoja ljubav prema pisanju trilera?
Pre par godina sam otkrila da mi fali adrenalin i uzbuđenje dok čitam romane, ali i dok pišem priče koje sam plasirala on line. Kada sam se oprobala u svojoj prvoj triler priči, znala sam da je to prava stvar. Nakon toga sam se usavršavala uporedno sa čitanjem knjiga iz tog žanra. „Crveni dijamant“ je nešto najozbiljnije što sam napisala do sada i u šta sam uložila najviše istraživanja kako bi bio zaista kvalitetan triler.
Da li možeš ukratko da nam predstaviš svoj prvi roman?
„Crveni dijamant“ je triler koji ima širok spektar podžanrova. Predstavlja nam Kiaru Stjuart, kriptološkinju koju nagli splet događaja baca u centar američke tajne službe CIA-e. I to u njen odeljak „Nebrušeni dijamant“, koji obučava deset odabranih polaznika za specijalne tajne agente i špijune. Roman omogućava čitaocima da zavire u svet tajnih službi i upoznaju ga onakvog kakav zaista jeste. Suočava nas i upoznaje sa nama samima. Daje nam odgovor na pitanje čime se kupuje duša, na šta su ljudi spremni i probija svaki limit psihe.
Pošto i sam volim da čitam trilere, oduvek me je zanimala tajna formula koju pisci koriste prilikom pisanja. Da li unapred odabereš ubicu, ili čekaš da vidiš gde će te priča odvesti?
Postoji forma koja je odmah osmišljena, pre početka pisanja, kako ne bih otišla stranputicom. Međutim, za neke događaje nisam ni slutila da će se naći u knjizi. Kada već dovoljno duboko zađem u pisanje trilera, osećam se kao posmatrač koji gleda već završenu priču, a ne stvaralac. Kao da se knjiga piše sama. Tada iznenadim samu sebe idejama.
Nedavno sam rekao da ti se divim, jer si sa samo šesnaest godina izabrala drugačiji put u odnosu na svoje vršnjake, među kojima se mnogi još uvek nisu pronašli. Da li si nakon objavljivanja knjige uspela da motivišeš nekog vršnjaka da krene tvojim putem?
Na sajtovima gde plasiram svoje priče, pa i nakon čitanja knjige, dobijam dosta poruka podrške. Među njima su i poruke gde me čitaoci otvoreno nazovu svojim uzorom. Tada mi je puno srce, jer me podseti kakvu poruku šaljem svojim radom i koliko jak pečat on ostavlja. Drago mi je da sam sa nepunih osamnaest godina već nekom uzor.
Gde pronalaziš inspiraciju prilikom pisanja? U filmovima, serijama, knjigama ili na potpuno drugačijem mestu?
Inspiraciju imam u svakom trenutku. Sve potiče iz glave. Um nam plasira slike i događaje koje ne bismo mogli razlikovati od stvarnosti da nema razuma i svesti. Treba to iskoristiti na pravi način, jer je izvor bogat idejama. Takođe, upoznaje me sa sobom, pa nikada ne mogu iznenaditi ili uplašiti sebe. Svesna sam šta je moj mozak u stanju da izmisli. Takođe, inspirišu me jake i hrabre junakinje iz filmova i romana, odmalena. Kiara je jedna od takvih junakinja.
Koje knjige rado preporučuješ svima?
Moj omiljeni pisac je Ju Nesbe. Njegov specifičan stil ne leži svakom, ali kom se dopadne, postane gotovo fanatik. „Kad jaganjci utihnu“ je klasik među trilerima, koji nijedan ljubitelj ne treba da propusti. Od odabranih knjiga preporučujem Malog princa, Harija Potera, Pre nego što zaspim, Igre Gladi, Magbet. Svaka je drugačijeg žanra i svaka nas upoznaje sa jednim segmentom života, novom temom i svaka nosi bitnu poruku.
Da li imaš književnog uzora?
Moj književni uzor je Ju Nesbe. Njegov rad i njega izuzetno cenim. Pored toga, velika mi je motivacija Tamara Kučan, s obzirom da je prvi roman izdala takođe sa sedamnaest godina, a sada je jedan od najuspešnijih autora na našoj književnoj sceni.
Koji je tvoj savet mladim neafirmisanim autorima koji su naišli na odbijanje kod izdavača?
Izdavanje romana je skoro uvek mač sa dve oštrice. Uglavnom postoji nešto što nam se neće dopasti, ili da se čak naš rad nekom ne dopadne. Ne treba odustajati. Ako znamo da je naše delo kvalitetno i smatramo naš trud isplativim, onda će to još neko primetiti i doneti takav sud. Ipak su ljudi temelj izdavačke kuće, a ljudi su upravo to, samo ljudi sa svojom ličnošću, ukusom i određenim stepenom obrazovanja. Ne treba ih se plašiti.
Koji je tvoj životni moto?
Blagoslov je znati koliko vredimo i koliko ljubavi u sebi imamo. Kroz rolerkoster mog sazrevanja i rada na sebi, koji još uvek nije završen, ovo sam potvrdila. Kada je srce čisto i kada je ljubav osnova, sve se poklopi onako kako treba. Ne samo po pitanju izdavanja romana, već i u životu. Kada nešto radimo iz frustracije, besa, tuge, ili nečeg neprijatnog za osećati, tim putem i idemo. Kada nas vodi ljubav, ljubav prema sebi, prema drugima i prema onome što radimo, u kombinaciji sa svešću o svojim sposobnostima i koliko vredimo, ono što zaslužujemo će nam doći.
Kad možemo da očekujemo neku promociju? Da li radiš na nekom novom projektu?
Trenutno pišem drugi roman. Kiara Stjuart je lik koji definitivno zaslužuje serijal, tako da sam odlučila da joj to i pružim. Što se promocije tiče, potrudiću se da organizujem druženje gde ću predstaviti svoj rad i svoj roman, uskoro.
Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim ti mnogo sreće i uspeha u daljem radu. I još jednom, divim ti se što si imala hrabrosti da odabereš ovaj težak put sa samo šesnaest godina, ali ne sumnjam da ćeš uvek uspravno koračati na njemu. Samo napred! 🙂
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Jovana Simić
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku
*** ZABRANJENO JE KOPIRANJE INTERVJUA BEZ PISMENOG ODOBRENJA NAŠE REDAKCIJE *** Svako kopiranje i umnožavanje bez pismene saglasnosti portala Report.rs smatraće se grubim kršenjem autorskih prava i biće naplaćeno sudskim putem bez prethodne opomene.