Marko Veljković i Report.rs su izdvojili za vas najbolje knjige koje smo čitali ove jeseni. Dve su objavljene ove godine, dok je druga malo starija, ali je po kvalitetu podjednako dobra kao i nove knjige domaćih autora koje su za kratko vreme osvojile čitalačku publiku.
Mladen Jakovljević – Kad se vratim (Akademska knjiga)
„Ljubav cvjeta i ljeti i zimi, i na-kiši i na-suncu. Da će vjetar još šibati… Šibaće. U to sumnje nema. Al o-toga stablo očvrsne i još veće i jače izraste.“
Pored sjajnog pripovedačkog dara koji je ispoljio u knjizi „Izbledele duše“, Mladen Jakovljević nam je u novoj knjizi predstavio još jedan talenat, kojim ne može da se pohvali svaki pisac, a to je originalnost, jer je ova knjiga, za razliku od prethodne, napisana unazad, što slikovito prikazuje i upaljena sveća na početku svakog poglavlja koja se smanjuje iz poglavlja u poglavlje, dok se na samom kraju ne ugasi. Jakovljević je u „Izbledelim dušama“ objasnio da paljenjem sveće sprečavamo da duša pokojnika izbledi, a sećanje na njega je ono što mu daje snagu negde tamo, tako da kada sveća izgori, duša počinje da bledi i zbog toga je neophodno da se ovaj običaj neprestano ponavlja.
To je dokaz da ova knjiga nije slučajno napisana obrnutim redosledom. Priča počinje na groblju, kada glavni lik zapali sveću za dušu svog pokojnog brata, nekoliko meseci posle njegove smrti, kako bi ispoštovao ritual koji sam pomenuo. Od tog trenutka vreme počinje da teče unazad; glavni junak oživljava lepa sećanja i ustaljene navike vezane za brata, ali i sa zakašnjenjem tumači znake koje su ukazivali na njegovu bolest, koje je nehotice ignorisao mesecima ranije.
Prolazimo, zatim, kroz njegove najteže trenutke uoči četresnice, sahrane, pa sve do samog trenutka bratovljeve smrti, kada se tuga zauvek nastanila u njegovo srce. Spremite se za rečenice oštre poput žileta, koje prodrevši do onog uspavanog kutka u nama, gde skladištimo tugu, nastalu usled gubitka voljenih osoba, i uspevaju da privremeno aktiviraju osećaj praznine, poistovetivši nas sa glavnim likom u romanu. Buđenje najsnažnijih emocija dovoljno govori o Jakovljevićevom umeću oslikavanja duše, opisujući beskrajan proces patnje čoveka suočenim sa velikim gubitkom.
„Onoga dana kada umre neko koga volite kao sebe, tog dana sudbina puca sačmaricom. Ispali pregršt sačmenih kuglica. Lakše bi bilo da odmah sve udare. Ali ne. Lete različitim brzinama. Sve pogađaju, pre ili kasnije. Svaka boli. A nemoguće je pretpostaviti koja će koliku rupu ostaviti i koliko će duboko prodreti.“
Kroz knjigu pratimo još jedan narativni tok: u čijem je fokusu momak koji posle nepoznate bolesti pokušava da se vrati u normalan životni kolosek, jer se pre ležanja u postelji ne seća ničega. Kao i prva priča, i ova počinje unazad, ali je dosta konfuznija i depresivnija od prve, jer se u njoj provlače vračare, vradžbine i narodni običaji, ali se polako poklapaju kockice i na kraju dobijamo jasnu sliku. Iako na početku nepovezane, priče na kraju ipak spaja crna nit koja decenijama prati jednu porodicu, osuđenu na prokletstvo zbog teške odluke dalekih predaka.
Ako volite „Izbledele duše“, volećete i ovu knjigu, jer je tema koja se obrađuje u oba romana istovetna – suočavanje sa smrću. U prethodnoj knjizi je ona obrađena kroz atmosferu koja podseća na mračniju verziju filma „Sabirni centar“, dok je u ovoj pisac uspeo da stvori nešto potpuno autentično što ne mogu porediti ni sa čim, a to je još jedan veliki plus i razlog da što pre pročitate ovu knjigu.
Ipak, ovo nije knjiga za svakoga, iako se čita u jednom dahu, jer posle nje će vam biti potrebno nekoliko dana da se sastavite. Ako volite knjige posle kojih razmišljate o pročitanom danima nakon čitanja, nemojte oklevati.
Ako vam pak treba nešto za opuštanje, bolje potražite neko drugo štivo, jer se knjige profesora Mladena Jakovljevića gutaju u jednom zalogaju, ali samo ako ste unapred spremni da prihvatite bol koji će prouzrokovati.
Knjigu možete poručiti OVDE
Dejan Ognjanović – Prokletije (Ghoul Press)
„Ljubav je, kažu, slepa; al’ još više je slepa mržnja. A tek osveta… Krv zaslepi čoveka, to je prosto tako… A jednom kad sukne, teško se zaustavlja.“
Novi roman Dejana Ognjanovića donosi potpuno drugačiju vrstu strave od one sa kojom smo se susreli u romanu „Naživo“, koji je povezan sa „Prokletijama“. U romanu “Naživo”, strava je na neki način opipljiva i uglavnom proizilazi iz pokvarenosti ljudskog uma, dok se u „Prokletijama“ jeza postepeno povećava kako prelazimo stranice i strah dolazi kao produkt nečeg nepoznatog i nezemaljskog, dok je čovek tu samo prenosnik i jedina veza između nama poznatog sveta i nepoznate sile koja nam se obraća kroz njega.
Ima u ovom romanu i dosta akcije, ali nije to ono što me je impresioniralo kao čitaoca, već taj lavkraftovski element – strah od nepoznatog koji postaje sve snažniji kako se potraga odabranog pojedinca za komplikovane odgovore bliži kraju, da bi napokon shvatio da mi nismo dorasli tom drevnom božanstvu čija je kolevka smeštena u srcu Prokletija, čak ni da mu se približimo bez prethodnog odobrenja, a da ne govorim o suočavanju koje se u ovakvim romanima ne završava slavno.
Ipak, odabrana grupa, sačinjena od bivših ratnih veterana, još uvek aktivnih vojnika i jednim čovekom koji ima nadljudske sposobnosti kao što su čitanje misli fizičkim kontaktom, pokušaće da zajedničkim snagama unište zlo koje se nakotilo na Prokletijama, tako što će probati da preseku njegov koren. Samo nekolicina iz te grupe od početka zna sa čime su suočeni, ali čak ni oni nisu spremni u potpunosti za ovaj najteži zadatak do sada koji ih očekuje, pre nego što će konačno odložiti oružje i otići u penziju. Ili u smrt.
Knjigu možete naručiti direktno kod autora (dogstar666@yahoo.com)
Ernesto Sabato – Tunel (Plato)
„Ta neodlučnost da se sunovratim u apsolutno i večno ništavilo sprečavala me je da se ubijem svaki put kada sam na to pomislio. Uprkos svemu, ljudsko biće je toliko privrženo svemu ovozemaljskom da na kraju više voli da podnosi svu nesavršenost i bol koji izaziva ružnoća ovog sveta, nego da uništi opsenu nekim svojevoljnim postupkom. “
Ovo je roman o usamljenosti, opsesiji i beskrajnom traganju jednog čoveka za srodnom dušom. Huan Pablo Kastel je usamljeni slikar koji obitava u mračnom hodniku sopstvenog tunela čitavog života, neprestano se nadajući se da će jednog dana kroz razmak cigli uspeti da uoči neku drugu osobu koja poput njega luta u svom mračnom hodniku.
Konačno mu se posrećilo kada je na svojoj izložbi zapazio ženu u trenutku dok je pažljivo posmatrala jedan detalj na njegovoj slici, koji drugi uopšte nisu primećivali. Na taj način se u njegovoj glavi stvorila povezanost između njih, jer je taj detalj na slici bio vidljiv samo usamljenim dušama koje se ne uklapaju sa ostatkom sveta, već žive u svojim mračnim tunelima ne uspevajući da se prilagode.
Kastelova potraga se konačno okončala, što će probuditi njegove simpatije prema Mariji, koje će se zbog njene tajanstvenosti pretvoriti u opsesiju, te će postaviti sebi pitanje: “Da li je Mariju zaista pronašao u tunelu sličnom njegovom, ili ona pripada ostatku sveta?”
Sabato je odlično opisao ženu koja je pronašla izlaz iz svog tunela, ali iz nekog razloga voli da se tamo povremeno vraća, jer joj podjednako prijaju i svetlost i tama, a sa druge strane je opisao čoveka koji svoj izlaz još uvek nije pronašao iako mu se u prvi mah učinilo da ga je ugledao, pa je prinuđen da svoju zaljubljenost, patnju, neizvesnost i očajanje proživljava u mraku, zbog čega će u par navrata pokazati dva lica – naivnost deteta i sklonost da nekog povredi, što je jasna naznaka da zbog “slepila” ne može da razlikuje emocije, ili su mu one nepoznate.
Uprkos težini koju ova priča nosi, čita se brzo, jer su poglavlja kratka, a stil pisanja je jednostavan, ali i bogat u isto vreme, jer ima dosta lepih rečenica koje ćete podvući i zapamtiti, što ovaj roman čini zaista izuzetnim i jedinstvenim.
Knjigu možete naručiti OVDE
Nadamo se da će vam naše preporuke ulepšati ovu zimu i da ćete uživati podjednako kao i mi dok smo ih čitali. Želim vam lep I prijatan dan!
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Marko Veljković
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku