Nebojša Petković u intervjuu za Report.rs: „Knjiga je za mene ostala najveće blago i iz ove perspektive, možda, poslednji relikt jednog boljeg vremena.“
Danas razgovaram sa Nebojšom Petkovićem, autorom trilogije „Poslednji grad“.
Nebojša, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: kada i kako se rodila tvoja ljubav prema pisanju?
Dragi Marko, najpre bih hteo da ti se zahvalim na prilici da nešto kažem o sebi i svojim knjigama. Što se ljubavi prema pisanju tiče, ona je usko vezana sa ljubavlju prema čitanju i priči samoj.
To je nešto što zavolimo od malena, najpre slušajući pripovesti svojih baka i deka, potom sa prvim knjigama koje nam čitaju roditelji. Svima njima sam zahvalan što su u meni trajno usadili privrženost knjizi, koja me zaista nikada nije napuštala.
Čak i sa uticajem ostalih medija kao što su film, stripovi i igrice, koji su naoko daleko privlačniji zbog svoje vizuelne forme, knjiga je za mene ostala najveće blago i iz ove perspektive, možda, poslednji relikt jednog boljeg vremena.
Kako sam u knjizi uvek nalazio svet daleko bogatiji od svih drugih virtuelnih svetova, koji je raspaljivao maštu i činio da potpuno utonem u njega, valjda je bilo prirodno da se i sam okušam u toj neverovatnoj magiji pripovedanja. Najpre samo izmišljajući priče, a potom pokušavajući da ih prenesem na papir.
Neke od prvih priča napisao sam još u Osnovnoj školi i mada su one bile naivne i smešne, meni su značile. Bio sam jedan od retkih koji je voleo pismene zadatke iz srpskog na slobodne teme i tada sam pravio iskorake u odnosu na šablone, ubacujući u njih ono što mi se zaista događalo u periodu adolescencije. One zabranjenjene ali intrigantne teme koje okupiraju mlade ljude, a o njima nerado ili nikad ne razgovaraju sa odraslima.
Sećam se da je takav pomalo nekonvencionalan pristup naišao na odlične reakcije moje nastavnice srpskog jezika. Valjda je to bio prvi impuls koji me je kasnije (mnogo kasnije) odveo na stazu prave želje za pisanjem.
Da li imaš književnog uzora?
Ima mnogo pisaca, kako klasika prošlosti tako i aktuelnih, kojima se divim i koje sa uživanjem čitam. Pretpostavljam da ponekad svesno ili ne pozajmljujem od njih i da mi prija ako neko od mojih čitalaca prepozna njihov uticaj na moje pisanje, ali se trudim da ono što pišem ipak bude moje.
Moj stil, moje priče, moje misli. U tom smislu, nikad nisam poželeo da moje pisanje liči na pisanje bilo koga od njih, pa ne mogu da kažem ni da su mi uzori u punom smislu reči, sem kao večiti pokazatelji šta znači dobro pisanje.
No, kao što rekoh, kada stavimo zanat na stranu koji kao i svaki drugi učimo od boljih ostaje da moramo da stvaramo ono što je naše, autentično i lično.
Šta te više inspiriše tokom pisanja – pročitane knjige drugih autora ili ljudi u tvojoj okolini?
Uvek su to situacije iz svakodnevnog života, priče koje slušamo i naravno ljudi koje srećemo. Knjige drugih autora me ponekad opomenu na to do kakvih genijalnih ideja dolaze ti ljudi i možda žacnu kako se i sam toga nisam setio.
Naravno, postoje oni klasični motivi u tuđim knjigama, bez obzira da li se radi o žanru ili glavnom toku, koji su vazda tema svih nas, pa nas utoliku inspirišu da vidimo kako bismo mi odgovorili na njih, ali češće je inspiracija život sam.
Da li možeš ukratko da predstaviš našim čitaocima serijal „Poslednji grad“?
Poslednji grad je trilogija iz žanra postapokaliptične fantastike, ako se tako može bliže definisati, jer nijedan autor nije sklon oštrim klasifikacijama i podelama. On opisuje svet pola veka od velikog rata koji je savremenu civilizaciju vratio u srednjovekovne okvire.
Gradovi su postali ruševine iz kojih vrebaju svakojake opasnosti, a malobrojna ljudska populacija živi po ruralnim naseobinama i u starim utvrđenjima. Konkretno, priča se odvija na područiju naših zemalja, a glavni junak je jedanaestogodišnji dečak Vuk koji kreće u potragu za mestom što je po pričama sačuvalo poneke tekovine starog doba.
Više od tehnologije, Vuk se nada da će tamo pronaći čovečnost koja kao da je potpuno nestala iz sveta koji poznaje. Kult koji je zavladao njegovim svetom predstavlja neku vrstu hibridnog neopaganizma, a u njegovo ime tinja stalni sukob između suprotstavljenih ratničkih klanova.
U svojoj potrazi naići će na moga iskušenja i sresti različite karaktere, a svaki od njih tokom stranica knjige razviće svoju vlastitu priču, pokazati različite osobine i uglavnom pokušati da sakrije prave motive delanja.
U opustošenom svetu koji je zaboravio da ga je upravo rat do toga doveo, ljudi nastavljaju da istrebljuju jedni druge, a iza kulisa ponavljanja večitih obrazaca sopstvenog prokletstva, rodiće se nadnaravne sile. One zla da poput parazita dokrajče „lešinu u raspadanju” ili one dobra da dokažu da uvek ima nade i da posle najveće tame nastupa jutro. Iako klasična priča o sukobu dobra i zla, ona nije crno-bela na nivou ličnosti koje u sebi sadrže oba principa i do kraja se ne zna koju će stranu izabrati.
Napisao si knjigu „Čudnovati događaji u novogodišnjoj noći“. Po rečima prijatelja, atmosfera u knjizi ga je podsetila na Gejmenovu „Nikadođiju“ I De Nirov film „Anđeosko srce“, što je uticalo da je istog trenutka dodam na listu knjiga koje planiram da pročitam. Da li su ti navedeni knjiga i film poslužili kao inspiracija ili je u pitanju nesto drugo?
Taj roman razvio se iz jedne priče i u tom momentu predstavljao je odmor od narativa prethodne trilogije. Dešava se u sadašnjosti u urbanom okruženju i opisuje bizarne događaje u koje, sticajem čudnovatih okolnosti, upada nevoljni protagonista.
U to vreme još nisam pročitao NIkadođiju, pa nije mogla biti ispiracija, ali sada ih upoređujući, mogu da kažem da nekakva sličnost postoji. Makar u odnosu na pozicioniranje glavnog lika u jedno neverovatno okruženje kome, čini se, uopšte nije dorastao. Sa druge strane Anđeosko srce jeste jedan od mojih omiljenih filmova i lik Luisa Sajfera u izvođenju Roberta De NIra verovatno je najbolji prikaz đavola, pa na nekom podsvesnom nivou nije isključeno da je jedan od mojih antagonista kreiran po ovom karakteru.
Zapravo, konkretna inspiracija, najpre za priču, a kasnije triptih priča koje su se povezale u celinu i izgradile ovaj kratki roman bio je jedan strip. Radi se o čuvenom detektivu za natprirodno Ticijana Sklavija iz Bonelijeve kuhinje – Dilanu Dogu i svesci pod nazivom „Iza ponoći”. U toj priči Dilan nije u stanju da uđe u svoj stan i noć provodi na ulicama Londona, proživljavajući najmračnije i najbizarnije epizode.
Koje knjige rado preporučuješ svima?
Od fantastike su to klasici poput Gospodara prstenova, Adamsovog Autostoperskog vodiča kroz glaksiju, Herbertove Dine, ali i noviji fantazijski epovi poput Eriksonove Malaške knjige palih.
Kada je realistična književnost u pitanju ja sam bio i ostao trajni zaljubljenik i verno čedo duboke i svečovečanske misli iz pera Fjodora MIhajloviča Dostojevskog.
Preko zajedničkog prijatelja sam saznao da navijaš za Rad. Da li misliš da će se Rad vratiti ove godine u Superligu?
Zapravo navijam za Zvezdu, a moja veza sa FK Radom je preko mnoštva prijatelja koji navijaju za taj klub i za koje me vezuju lepe uspomene iz nekih mlađih dana. Muzika koju smo slušali, pokreti kojima smo pripadali i ponekad navijačka strast koja se kroz sve to provlačila.
Radovci (United Force) su stoga bili deo mojeg odrastanja, pa je i logično da sam sa njima i preko njih bio povezan sa ovim klubom fenomenom koji ponekad prevazilazi prostu ljubav ka fudbalu. Naravno, nekoliko puta sam bio na Radovim utakmicama i gajim sentiment za Građevinare sa Banjice kad god ne igraju sa Zvezdom.
Što se tiče povratka u Superligu, želim im to iz sveg srca i žao mi je zbog onog promašenog penala iz prošle sezone koji ih je stajao ispadanja.
Džordž R. R. Martin ili Džo Aberkrombi?
Bez mnogo razmišljanja Džo Aberkrombi. Daleko zanimljiviji i duhovitiji pristup podjednako mračnom fantazijskom narativu. Ako ništa drugo, barem završava započete serijale.
Koji je tvoj savet mladim neafirmisanim autorima koji su naišli na odbijanje kod izdavača?
Iskreno, klonim se savetovanja, jer na polju ovog zanata smatram da su poneki saveti još uvek potrebni i meni. Problem brzopletosti je nešto što većina mladih autora ima, a i sam se ubrajam među one koje je to iskušenje donekle povuklo.
Za sve mlade autore bilo bi dobro da pre odluke da napišu roman krenu u savladavanje kratke forme – pisanje priča. Da iste te priče što više plasiraju preko društvenih mreža i osluškuju reakcije, stavljajući po strani one prijatelja i poznanika.
Tu i tamo pojavljuju se online radionice na kojima vredi učestovati uprkos oštrim kritikama koje svakako treba očekivati. Sve to, naravno, neće rešiti akutne probleme teškog proboja do pravog izdavača, ali će razviti veću sigurnost u sebe i želju za ozbiljnim bavljenjem ovim zanatom koja će na kraju sigurno da rezultira vrednom odštampanom knjigom.
Koji je tvoj životni moto?
Ne bih rekao da ga zapravo imam, ali postoji jedna misao iz svetootačke duhovne literature, koju je izgovorio Sveti Siluan Atonski i kojoj se uvek vraćam. U stvari to je misao za koju bih voleo da moj duh jednom može da je dosegne. Ona glasi: „Drži svoj um u Adu i ne očajavaj.“
Nadam se da ti neće smetati ako podelim sa čitaocima portala Report.rs da ti je nova knjiga u pripremi i da će je objaviti izdavačka kuća Strahor. Šta možemo da očekujemo ovog puta? Da li možeš da nam otkriješ naslov ili neki delić sinopsisa?
Naravno da ne može da mi smeta već samo imponuje što želiiš čitaocima da otkriješ ono što sam nedavno uradio i nestrpljivo čekam da izađe.
U pitanju je novi roman koji se zove „Čuvar grada”. Radi se ponovo o fantastici smeštenoj u konkretan istorijski period – doba Despota Stefana Lazarevića 1410. godine i prestoni Beograd koji je on uzdigao.
U odsustvu gospodara dešavaju se misteriozna i krvava ubistva i dok gradska vlastela pokušava da prikrije pravu prirodu zločina, jedan vojnik gradske straže obratiće se svom starom pretpostavljenom – bivšem kapetanu Dmitru. On je neko kome vojnik jedino veruje, a dodatni razlog zašto želi da mu ispripoveda o ovim čudnim događajima jeste i stoga što je uveren da su ubistva onostranog karaktera. O tome bivši kapetan itekako zna ponešto.
Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim ti mnogo sreće i uspeha u daljem radu.
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Nebojša Petković
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku
*** ZABRANJENO JE KOPIRANJE INTERVJUA BEZ PISMENOG ODOBRENJA NAŠE REDAKCIJE *** Svako kopiranje i umnožavanje bez pismene saglasnosti portala Report.rs smatraće se grubim kršenjem autorskih prava i biće naplaćeno sudskim putem bez prethodne opomene.