Aleksandar Mihailović u intervjuu za Report.rs: “Mnogo je tema koje parališu naše društvo, ali su podeljenost i primitivizam jedno od najvećih”
Danas razgovaram sa Aleksandrom Mihailovićem, poznatim glumcem i umetničkim direktorom Urban festa, koji se održava svake godine u Nišu.
Velika mi je čast što imam priliku da razgovaram sa mojim omiljenim sporednim likom iz filma “Zona Zamfirova”. Smatrate li da ste još više sazreli kao glumac radeći sa Šotrom? Koliko je bio veliki izazov da se snimi najgledaniji domaći film svih vremena?
Svako novo iskustvo, makar i loše, nadogradi čoveka, a rad na filmu „Zona Zamfirova“ svakako spada u jedno veliko i pozitivno iskustvo. Ogromna produkcija, velika i značajna imena počev od mojih kolega, pa zaključno sa celim autorskim timom, bili su za mene, tada mladog glumca, nešto izuzetno značajno. Možda i zbog toga što sam pozorišnog iskustva već imao, dok mi je rad pred kamerom do tada bio poznat u dosta skromnijim tehničkim i sveukupnim produkcijskim uslovima. Na kraju, tada sam se prvi put susreo i sa glamurom naše filmske industrije, što je svakako za mene u to vreme bilo nešto novo i značajno.
“Zona Zamfirova” je ponovo oživela i ostala dela Stevana Sremca, koja dugo nisu bila objavljivana pre izlaska filma. Koji domaći klasik zaslužuje ekranizaciju po Vašem mišljenju?
Dosta toga je snimljeno po motivima ili dramatizaciji raznih pripovedaka i romana naše bogate književnosti, ali smatram da još dosta toga čeka neko bolje vreme za svoju ekranizovanu premijeru ili rimejk. Mnogo je tema koje parališu naše društvo, ali su podeljenost i primitivizam jedno od najvećih. Kako smatram da je osvrt u istoriju dobar nauk za budućnost, mislim da bi „Deobe“ Dobrice Ćosića bile dobar izbor za vreme koje nas je snašlo. I verujte mi da se svaki put zaradujem kada vidim ekranizaciju nekog našeg romana, priče ili pripovetke, bile one plod nekog od pisaca starije generacije, ili izašle iz pera nekog od brojnih mladih književnika.
Nedavno sam gledao seriju “Klan” i zapazio Vas u jednoj epizodi gde tumačite lik oca nestalog mladića. Kakvo je bilo Vaše iskustvo da glumite u kriminalističkoj seriji? Da li ovaj projekat ima potencijala da nadmaši popularnost filmova ‘’Rane’’, ‘’Šišanje’’ I ‘’Južni vetar’’ ili barem da stoji sa njima rame uz rame?
Baš se spremam za snimanje drugog serijala ove serije i veoma se radujem daljoj saradnji. Mnogo je kriminalističkih serija izašlo u poslednjih nekoliko godina, ali mislim da se „Klan“ izdvojio svojim posebnim jezikom i specifičnim humorom, tako tipičnim za ovo podneblje. Ipak, moj glavni utisak sa snimanja, a što se vrlo može primetiti i u samoj seriji, jeste rad sa redteljem Bobanom Skerlićem. Ne srećem baš često filmske reditelje tako otvorene, potkovane i zainteresovane za rad sa glumcem na setu. Nisam neko ko retko staje pred kameru i verujem da moj utisak deli još dosta mojih kolega. Verovatno je to ono što je ovu seriju izdvaja od ostalih i što joj je donelo ogromnu gledanost. E sada, da li će i koliko „Klan“ ostaviti traga, videćemo nakon snimanja i emitovanja još dva serijala, koliko je i planirano.
Primetio sam da godinama unazad nema dobre domaće komedije i da se uglavnom snimaju kriminalistički filmovi i serije. Da li su reditelji odlučili da zadaju sebi veće izazove radeći na ozbiljnijim projektima ili je komedija žanr koji ne prodaje bioskopske ulaznice?
Naprotiv, komedija je ta koja može da napuni bioskopske dvorane, pre nego bilo koji drugi žanr. Pa zar nije malopre pomenuta Zona najbolji dokaz? Snimaju se komedije, ali ne više kao čist žanr, već kao mešavina tragike i drame. Tako i živimo, pa nam valjda prija da se nasmejemo nečemu što nas okružuje. Ipak, pre bih konstatovao da je malo dobrih komedija. Na žalost, scenaristički predlošci su uglavnom nezanimljivi, ili banalni, a produkcije gledaju da uštede tako što se snima naprečac, svetlosnom brzinom, tako da nekih većih kreacija i atraktivnijih rešenja skoro po pravilu nema. Duhovit smo narod, teško nas je nasmejati, ali pre vidim problem u pristupu stvarima, u pomenutim problemima, nego u toj činjenici.
Spomenuo sam da ste umetnički direktor Urban festa, koji se održao prošle nedelje. Da li ste zadovoljni brojem posetilaca uprkos ovoj situaciji? Voleo bih da napišete nekoliko reči o Urban festu, kako bi što veći broj ljudi čuo za ovaj festival i došao da uživa u predstavama sledeće godine. Ja sam pre sedam godina sasvim slučajno čuo za ovaj festival i od tada ga ne propuštam. 🙂
Urban Fest je međunarodni studentski i omladniski festival, jedan od retkih čak i među profesionalnim festivalima, sa jasnim i autentičnim identitetom. Predstave se igraju na otvorenom, na različitim lokacijama u Nišu, što je bilo ključno u davanju naziva, i posvećen je isključivo glumačkim ostvarenjima. U pet dana, na teritoriji pet opština, na deset lokacija, u dva termina svake večeri, publika može pogledati devet predstava u konkurenciji i jednu u čast nagrađenih. Festival je u međuvremenu porastao i sada se sastoji iz dve selekcije – kategorija amaterskih omladinskih i akademskih pozorišta i kategorije studenata glume. Na žalost, finansijske prilike SKCa u Nišu u poslednjih nekoliko godina ne pokrivaju ovakav koncept, pa smo odlučili da se preselimo tokom tih dana sa celokupnom selekcijom u dvorište Univerziteta, popularnije, Banovinu. Što se publike tiče, Urban Fest skoro po pravilu ima „problem“ sa viškom gledalaca, a u uslovima naloženih epidemioloških mera je taj momenat ove godine bio još izraženiji. Izuzetno sam srećan što sam deo tima Akademskog pozorišta i celog Studentskog Kulturnog Centra u Nišu koji je doprineo da ovaj festival dobije vrlo zapaženo mesto na pozorišnoj mapi Balkana. Kao takav, on je ujedno postao i jedan od kulturnih pečata našeg grada.
Koji su Vaši omiljeni filmovi?
Svakako mi je Bertolučijev „20. vek“ na vrhu liste omiljenih filmova, ali on izbija u prvi plan tek u foto-finišu ostvarenja poput „Život je lep“ Roberta Beninija, „Varljivo Sunce“ Mihalkova, „Diplomac“ i „Kvaka 22“ Majkla Nikolsa, Kusturicinog „Podzemlja“, „Gori, gori moja gospođice“ Miloša Formana.. Od filmova novijeg datuma bih izdvojio „Berlin Aleksanderplac“ Burhana Kurbanija, „Život drugih“ F. Henkela, „Ida“ Pavela Pavlovskog..
Da li postoji neki reditelj ili glumac koji Vas motiviše da ovaj posao radite kvalitetno godinama, ili sva Vaša inspiracija dolazi iz kuće?
Svakako su dvojica ljudi koji su me pelcovali glumom moj prvi motivacioni impuls, mislim na svog dedu i oca, koji su se i sami oprobavali na sceni, ali izuzetnu odgovornost osećam i prema Mimi Vuković-Kurić, glumici i profesorki iz Srednje glumačke škole, kao i prema Prof. Božidaru Dimitrijeviću od koga sam imao čast da „kradem“ znanje na fakultetu. Svi su oni bili moj podstrek i neko prema kome osećam odgovornost. Kada je inspiracija u pitanju, tu visoko stoji jedno drugo ime. Malopre nisam pomenuo niti jedan film čoveka koga u svakom smislu veoma cenim i čiji celokupni opus stoji visoko na pijedestalu svetske kinematografije, čoveka čiji mi je pogled na svet sa godinama sve bliži. U pitanju je Čarli Čaplin. Iskreno i toplo preporučujem svima da odgledaju to more njegovih filmova i minijatura, a naročito da pročitaju autobiografsku knjigu „Moj život“. Verujte da ćete drugim očima posmatrati svet.
Kada možemo da očekujemo neku predstavu ili novi filmski projekat?
Uveliko sam u probama predstave „Pokojnik“ B.Nušića u režiji Željka Đukića, čija se premijera očekuje već početkom oktobra. Što se filmova i serija tiče, ima tu svega u najavi, ali se najviše radujem filmu „Srećna nova“ reditelja Bobana Rajkovića, koji je snimljen po mom scenariju i u kojem glavne uloge igramo moj prijatelj i kolega Dejan Cicmilović i ja. Materijal je u završnoj fazi postprodukcije, pa se nadam da će prvo prikazivanje biti negde u oktobru. Inače, to će biti prvi film dugog metra u celosti snimljen i obrađen u Nišu. Za mene je to posebno važno, jer spadam u one ljude koji dosta putuju po zemlji i svetu, i koji se trude da taj svet, u onom najboljem smislu, donesu u svoj grad. Daće Bog da to bude podstrek i začetak neke ovdašnje produkcije, za kojom već odavno čeznemo.
Hvala Vam još jednom na izdvojenom vremenu. Želim Vam mnogo sreće i uspeha.
Hvala i Vama, lepo je znati da nismo sami na braniku kulturne scene ove zemlje. Dobro je da svako iz svog domena čini koliko može ne bismo li iz ovih površnih, primitivnih i bahatih vremena izašli sa što manje ožiljaka. To je jedini ključ koji nam je još preostao, u protivnom nadvladaće nas generacije silikonskih umova i šatorske estetike.
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Aleksandar Mihailović
Pratite portal Report.rs na instagramu i fejsbuku
*** ZABRANJENO JE KOPIRANJE INTERVJUA BEZ PISMENOG ODOBRENJA NAŠE REDAKCIJE *** Svako kopiranje i umnožavanje bez pismene saglasnosti portala Report.rs smatraće se grubim kršenjem autorskih prava i biće naplaćeno sudskim putem bez prethodne opomene.