Miloš Petković u razgovoru sa Markom Veljkovićem za Report.rs: “Uz prave uzore, deca će nastaviti da koračaju stazama koje su za njih utabali velikani”
Danas razgovaram sa Milošem Petkovićem, mladim, ambicioznim i talentovanim piscem fantazijske i dečje književnosti, koji je uspeo da kod mališana ponovo probudi ljubav prema čitanju.
Miloše, hvala ti na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Reci mi za početak, koja knjiga te je uvela u svet književnosti?
Nema na čemu, zadovoljstvo je moje. Ne bih mogao da izdvojim jednu knjigu, nekoliko njih (zajedno) jesu krivci što se i sam bavim pisanjem. Redom bi to, otprilike, izgledalo ovako: “Patuljak iz Zaboravljene zemlje” Ahmeta Hromadžića, “Beskrajna priča” Majkla Endea, Tolkinov “Hobit” i “Kroz pustinju i prašumu” Henrika Sjenkeviča”.
Da li imaš nekog uzora?
Uzore da, idole nikako. I njih je više. Recimo, to je Stiven King zbog svoje svestranosti i posvećenosti, Tolkin zbog posebnosti kojom se izdvojio za sva vremena. Od naših, to bi bio Ljuba Ršumović sigurno, Nikola Tesla. Tu je i Majkl Džordan, obavezno. Pratio sam i pratim šta i kako rade ali i šta govore jer citati su dragulj u rukama pametnog čoveka, a tek običan pesak u rukama glupaka.
Foto: Adrea Paolillo
Šta te je inspirisalo da napišeš trilogiju “Perunov hroničar” za koju bi se reklo da je tvoja lična karta?
Dobacuju mi ljudi na ulici “Perunov hroničar!”, tako me upisuju i u imenike mobilnih telefona – šta znam, prija to ali i obavezuje. Prevagnula je ljubav prema slovenskoj mitologiji, lokalpatriotizam, to slovensko u meni koje me gura napred, čini ponosnim. Uživanje dok sam pisao te romane bilo je nemerljivo, beskrajno, zato mi je i bilo žao kad sam napisao poslednje retke i otkucao “Kraj”.
Spomenuo sam u najavi da si kod mališana ponovo probudio ljubav za čitanjem. Mojoj generaciji su omiljeni bili Dobrica Erić, Ljubivoje Ršumović i Duško Trifunović, a verujem da su i tvojoj, jer nisi mnogo stariji od mene. 🙂
Vremenom su se omiljeni pisci kod dece nažalost promenili i zamenili su ih neki ljudi koji promovišu prostakluk i primitivizam. Zahvaljujući tvojim knjigama, i knjigama Uroša Petrovića, Gradimira Stojkovića, Igora Kolarova i Stefana Tićmija, čini mi se da se pojavio mali tračak svetlosti i da se polako sve vraća na svoje mesto. Koliko je važno da deci uzori budu pisci ili sportisti u periodu kada se formiraju kao osobe? Da li i roditelji imaju važnu ulogu u odabiru uzora kod svoje dece?
Tu je ključ za buduće generacije. To je mnogo, mnogo važno. Moramo da budemo putokazi, da pokazujemo deci na prave uzore, prave vrednosti, da kod njih stvorimo kritičko mišljenje već danas kako bi sutra znali šta hoće a šta neće, šta je dobro a šta nije. Sve polazi, naravno, od roditelja, pa se nastavlja kroz školovanje. Uz prave uzore, deca će nastaviti da koračaju stazama koje su za njih utabali velikani, dobri ljudi koji su veliki u svojoj skromnosti.
Jedan si od retkih mladih pisaca u Srbiji čije je delo pretočeno u pozorišni komad. Predstava “Tajna stare vodenice” se redovno prikazuje u Nišu, a broj posetilaca je uvek veliki. Da li smatraš da te je rad sa talentovanim glumcima još više oplemenio kao pisca? Da li bi voleo da se u budućnosti oprobaš i kao reditelj?
Neverovatan je osećaj za jednog pisca kada čeka premijeru pozorišne predstave urađene po njegovom delu. Meni se to, do sada, desilo sa “Patuljcima i vilama” i sa “Tajnom stare vodenice”, sva je prilika da će se niz nastaviti. To mi je, definitivno, proširilo vidike, ojačalo me, ispunilo. Ta saradnja i rad sa glumcima, rediteljima, scenografima, kostimografima, sve je to istovremeno i zanimljivo i edukativno. Ipak, ne bih se mešao u posao reditelja, moje je da se bavim pisanjem.
Ono zbog čega te najvišem cenim je što si veliki lokal-patriota i neprestano se trudiš da u Nišu promovišeš kulturu na originalan način. Mislim konkretno na Festival fantastike koji je svake godine sve posećeniji i bolji od prethodnog. Ove godine si okupio sjajnu ekipu, a posebno mi se dopalo predavanje o nordijskoj mitologiji koje je održao Marko Vasić. Kako se rodila ideja za ovim festivalom? Da li su naše Nišlije željne ovakvih festivala? Da li u festivalima, predstavama i sajmovima zapravo leži spas od kiča koji se prikazuje na televiziji?
Hvala ti na ovako lepim rečima. Nedavno me je zaustavila jedna baka na ulici i istakla upravo lokalpatriotizam kod mene i pohvalila me, što mi mnogo znači. Festival fantastike je samo jedan od načina da Nišu damo ono što, kao grad bogate istorije i kulture, zaslužuje. To je i prilika da se deca i mladi sretnu sa sjajnim umetnicima iz različit branši i da steknu prave uzore. Ideja se rodila davno, pre desetak godina, okupila se sjajna ekipa oko te priče, baš sam zadovoljan. Verujem da ćemo uspeti da ga internacionalizujemo, što jeste jedan od ciljeva. Nišlije su željne ovakvih dešavanja, lep je to krug koji se, iz godine u godinu, širi. I da, tu jeste spas, sigurno.
Džon R. R. Tolkin ili Džordž R. R. Martin?
Obojica, nikako ih ne bih odvajao. Ali, tim redosledom, prvo Tolkin pa Martin. Kad su dve dobre strane ispred mene, ne biram stranu već uzimam obe.
Nedavno je objavljeno reizdanje tvog romana “Tajna stare vodenice” za izdavačku kuću “Spin Press”. Ovde si još jednom pokazao svoju ljubav prema Nišu, jer si odlučio da promovišeš lokalnu izdavačku kuću, što znači da ipak nije sve u novcu. Šta nas još očekuje u izdanju ove nove izdavačke kuće? Da li je opredeljena samo za fantastiku ili je u planu okupljanje i autora iz drugih žanrova?
Ja bih rekao da ništa nije u novcu, sve je u ljubavi, pasiji, sreći. Sa Goranom Tokićem sam ušao u tu priču sa mnogo lepih motiva. Biće tu knjiga fantastike ali i fantastičnih priča koje u sebi nemaju elemente žanra. Okrenuti smo domaćim autorima, idemo polako i nigde ne žurimo a znamo gde želimo da stignemo. Nekome bi se možda učinilo da smo se izgubili i da lutamo ali, što bi Tolkin rekao: “Nisu svi koji lutaju izgubljeni”.
Foto: Miloš Petković
Za kraj moram spomenuti i tvoju saradnju sa poznatim rok bendom “Kerber”. Pisao si scenario za njihov spot za pesmu “Bestraga sve”. Kako ti se dopala saradnja sa jednom od najboljih rok grupa svih vremena? Da li možemo da očekujemo još neki zajednički projekat?
Još jedan od snova koji se ostvario, zaista. Scenario za spot sam napisao istog dana kada mi je Gale pustio pesmu, snimanje je bilo kao bajka, rekao bih da je takav i spot. Saradnja je odavno prerasla u prijateljstvo, ja volim da pišem lepe priče ali i da ih živim, okružen dobrim ljudima. Biće još zajedničkih projekata, uveliko radim na jednom, u pitanju je knjiga o Kerberu povodom 40 godina od osnivanja – biće to još jedna “književna planina” čiji sam vrh uspeo da osvojim.
Kad možemo da očekujemo neku novu knjigu ili promociju?
Početkom septembra stiže roman “Bajka o Noćurku i Danici” koji je, na moje veliko zadovoljstvo, ilustrovao legendarni Bob Živković. Blurbove su pisali pisci za decu Stefan Tićmi i Branko Stevanović, što me je podjednako obradovalo. Ta će knjiga biti pretočena i u pozorišnu predstavu, što ne mogu da dočekam iako sam se, kroz sve ove godine, naučio strpljenju. Kad pristigne iz štampe i u knjižare, biće i promocija. Biće toga još, ali da ostavimo za neku narednu priliku, pretpostavljam da je to u redu? 🙂
Hvala još jednom na izdvojenom vremenu. Želim ti mnogo uspeha u životu i hvala još jednom na svemu što radiš za Niš.
Nema na čemu, hvala na lepim rečima, pažnji i inspirativnim pitanjima. Nek se dobro dobrim vrati – ja ću svakako nastaviti dalje, da opravdam očekivanja i sve one nadimke koje su mi mediji prišivali kroz godine. Svako dobro!
Izvor: Marko Veljković, Report.rs, Foto: Andrea Paolillo, Miloš Petković
*** ZABRANJENO JE KOPIRANJE INTERVJUA BEZ PISMENOG ODOBRENJA NAŠE REDAKCIJE *** Svako kopiranje i umnožavanje bez pismene saglasnosti portala Report.rs smatraće se grubim kršenjem autorskih prava i biće naplaćeno sudskim putem bez prethodne opomene.