Kule ispod Beograda

 

Kule ispod Beograda. Beograd ima bezbroj hodnika pod zemljom, koji spajaju jedan sa drugim delove grada, ili su doboko zavučeni u podzemlje, a saznanje o njima i o pravcima kojima se prostiru mnogim žiteljima ovog grada predstavljalo bi potpunu senzaciju. Pogotovo onima koji svakodnevno koračaju njihovim trasama ili neposredno pored njih, a da u njima ne postoji ni slutnja da je tako.

Tako, samo nekoliko stotina metara iznad Šumarskog fakulteta u Beogradu, u Ulici kneza Višeslava danas postoji niz višespratnica koje ni po čemu ne odaju nekadašnju vojnu važnost ove kote.

U vreme dok je trajao Drugi svetski rat, tu je napravljeno nekoliko neobično važnih podzemnih objekata, koji su Nemcima ulivali sigurnost, ali ne bez razloga, jer su sa tog mesta mogli da kontrolišu veliki deo tada važnih strateških prilaza gradu.

Silazak i mrak

Danas mnogi prolaze tim predelom ne znajući šta krije. I zaista, samo običan metalni poklopac na vrhu ulaznog dela i ne obećava da skriva nešto mnogo značajnije od običnog ulaza u kanalizacionu ili vodovodnu mrežu. Možda pažnju privlači jedino metalna kupola, koja se nalazi na blagom uzvišenju, oko dva metra udaljena od šahta, ali ona je danas samo mesto gde se dokoni prolaznik nasloni kada vezuje pertlu, ili se deca baš tu zaigraju, udarajući u metalni obod koji interesantno odzvanja. Sada niko i ne sluti da je baš to bilo smrtonosno mitraljesko gnezdo. To je livena gvozdena puškarnica, sa očuvanim izgledom iz tog vremena, koju je, doduše, počeo da prekriva sloj mahovine, pa je tako nenamerno ostala zabašurena.

Kada se podigne poklopac šahta, otvara se mračan tunel u koji smo se spustili merdevinama ukopanim u beton, oko tri metra u dubinu, i tu se tek vidi umešnost nemačkih graditelja, koji su ovaj prostor vrlo spretno projektovali. Odmah po silasku, niz desetak prečaga koje su ugrađene u zid, ulazi se u hodnik, kojem prethodi dvadesetak stepenika.

Tu se nazire i drugi, rezervni izlaz, sasvim logičan kada se radi ratni podzemni objekat. Uz podzemne prolaze, kojima smo nastavili put, i koji su dugački više od 400 metara, nalaze se minijaturni kanali, čiji zadatak je bio da sprovode vodu u slivnike. To je bila ona voda za koju se očekivalo da bi lako mogla da nastane u podzemlju zbog kondenzacije koju nužno izaziva boravak velikog broja ljudi. Očigledno je da su projektanti o svemu mislili.

Hodnici su spajali delove ove podzemne instalacije sa posebno namenjenim delom za posadu, o čijem se smeštaju takođe posebno vodilo računa. U proširenom delu čekali su ih posebni, rasklapajući kreveti, obešeni o zidove. Oni su se lako podizali i spuštali, otvarajući na taj način dodatni prostor, ukoliko bi bio neophodan. Na izlazu ka površini nalazile su se i po dve topovske i mitraljeske kule, do kojih se prilazilo sa lakoćom, u šta smo se i sami brzo uverili, penjući se ostacima zarđalih, ali i danas jakih metalnih merdevina. Sada su otvori koji su nekada činili topovska gnezda zatrpani kamenom i zapušeni, iako bi možda i sada možda mogli da imaju neku drugačiju svrhu osim da zjape zaboravljeni u mraku.

Kopija utvrđenja

Ceo ovaj sistem podzemnih hodnika iz Drugog svetskog rata možda nam ne bi privlačio toliku pažnju, da nismo znali da ima blizanca, kojeg su Nemci napravili sa istom namenom da kontrolišu važne strateške prilaze Savi. I to pored najelitnijeg čukaričkog stambenog kompleksa, kao i uz sam stadion fudbalskog kluba koji nosi ime ovog dela grada. Sa tom razlikom što u vreme kada je ovaj podzemni bunker bio rađen, verovatno niko nije ni slutio da će beogradska varoš na ovom mestu imati toliko velike i važne stambene zgrade.

Tako je ispod stadiona fudbalskog kluba Čukarički po svemu sudeći, ostao deo gotovo istog spleta hodnika koji su povezivali važne nemačke podzemne instalacije. Ulazi u ova mesta kojima se sigurno služio Vermaht, nalaze se tik uz košarkaški teren, neposredno uz fudbalski stadion. Radoznalac će ih lako pronaći, a kada bi posmatrač danas pogledao u pravcu Save, zamišljajući da nema novih zgrada koje su nastale znatno posle Drugog svetskog rata, lako bi zaključio da je ovo mesto bilo strateški izvanredno i da je bilo izuzetno umešno izabrano za poziciju odakle bi se sa lakoćom kontrolisao svako ko pokuša rekom da priđe utvrđenom gradu.

Nedićevo sklonište

Đeneral Milan Nedić je u sumrak istog rata zapovedio izgradnju velikog skloništa za potrebe stanovnika ovog dela grada, i radovi su bili završeni u roku. Moćno podzemno sklonište bilo je veliko nekoliko stotina kvadratnih metara, i dovoljno bezbedno za ondašnje stanovike ovog dela grada.

Međutim, devedesetih godina prošlog veka, rešeno je da se u ime novih ideja u oblikovanju prestonce, gradske vlasti odreknu ovog podzemnog prostora. Tako je ogromno sklonište jednostavno zazidano, bez obzira na proteste viđenijih urbanista, koji su imali bezbroj ideja kako sklonište sačuvati.

 

Izvor: novosti.rs, Foto: unsplash

Copy link
Powered by Social Snap