Noćni strahovi dece

 

Noćni strahovi dece. Roditelje budi stravičan vrisak. Oni jure u dečju sobu i vide svoje dete kako sedi širom otvorenih očiju i pokazuje na nešto u mraku.

Svi pokušaji da ga vrate u stvarnost i umire ne uspevaju, ostaje odsutan u nekom svojem svetu između jave i sna. Nakon što se napokon umiri i ponovno zaspi, ujutro se više ne seća ničeg. Veliki broj roditelja katkad doživi sličnu scenu, stručnjaci govore o noćnom strahu koji valja razlikovati od noćnih mora.

Noćni strahovi

Telo je budno, um spava
Najčešće se javlja dva/tri sata nakon odlaska u krevet
Dete (barem isprva) ne reaguje na pokušaje roditelja da ga umire
Kad ga uspete probuditi deluje uznemireno i ponekad agresivno
Razvojna faza – strahovi se javljaju neko vreme i nestaju kako ciklus spavanja sazreva

Noćne more

Um je budan, telo spava
Dete se nakon buđenja seća sna
Rado prihvata utehu roditelja, olakšanje nakon buđenja
Najčešće se javljaju usred noći ili kasnije
Mogu se javiti u raznim razdobljima detinjstva

Dr. Paul Saskin, klinički direktor regionalnog centra za poremećaje spavanja u Las Vegasu kaže da su noćni strahovi prvenstveno fizičke reakcije, dok su noćne more rezultat nesvesnog prisećanja na traumatske događaje. Prema podacima iz Sjedinjenih država, noćni strahovi se javljaju kod više od trećine dece i to najčešće kod dečaka između treće i sedme godine života.

Uticaj noćnih strahova i noćnih mora na ponašanje deteta

Nakon nekoliko neprijatnih noćnih događaja dete počinje povezivati noć sa strahom i traži utehu u prisustvu roditelja. Česta je pojava da se dete boji ostati samo u sobi, isključiti svetlo, proći kroz mračni hodnik i slično, a nisu retke ni noćne posete krevetu roditelja, sve do katkad komičnih situacija kad se jedan od roditelja pokušava naspavati sklupčan u dečjem krevetu, nakon bezuspešnih pokušaja da dete vrati u isti.

Razvojni aspekti noćnih strahova

Kao što je navedeno ranije, noćni strahovi su normalna razvojna faza, a katkad traju i duže nego što očekujemo, do sedme ili osme godine deteta. Iako neprijatni i zastrašujući, zapravo su znak detetovog kognitivnog i emocionalnog razvoja. Mala beba se ne boji jer još nema razvijeno mišljenje, dakle nije u stanju stvarati misli i unutrašnje slike koje pobuđuju strah. Starije dete prima mnoštvo informacija, razvijena mu je mašta i granice realnog i nerealnog nisu tako jasne kao što mi odrasli mislimo da jesu. Predškolsko dete još ne shvata zaista da se u noći ne mogu pojaviti stvari koje ranije nisu bile tu. Za nju/njega je normalno da se u mraku mogu stvoriti čudovišta koja nisu bila tu dok je bilo upaljeno svetlo. Stvari u mraku izgledaju drugačije, dete to sad primećuje i to ga plaši.

Zadatak roditelja tokom detinjstva biće u mnogo navrata pomoći detetu da se nauči nositi sa različitim oblicima straha i pritom je vrlo korisno ako nisu fokusirani samo na to kako detetu pomoći u trenutnoj situaciji, da se što pre umiri i nestane strah, već da upravo neprijatne situacije svesno iskoriste za razvoj veština koje će dete moći koristiti i kasnije pomoću njih savladavati razne životne izazove (npr. razgovor o osećanjima, vizualizacija i sl.).

Uzrok noćnih strahova ponekad može biti i telesno stanje deteta, npr. kod povišene telesne temperature mozak može vršiti pojačani pritisak i dete može imati vrlo žive snove koje onda doživi kao realnost.

Nekoliko ideja koje mogu pomoći vašem mališanu da se reši strahova:

Vodite računa o tome da ste vi smireni i sigurni, ništa ne deluje toliko umirujuće na dete kao roditelj koji zrači mirom i razumevanjem.

Slušajte! Podstaknite dete da govori o strahovima. Iako se dete možda još ne može u potpunosti izraziti i razgovor ne može rešiti strah, ipak dete učimo nešto važno: o osećanjima treba govoriti, to pomaže!

Prihvatite njegove strahove! Ruganje ili negiranje strahova najčešće nimalo ne pomaže, a dete može i povrediti. Bolje je reći, npr.: Znam da se bojiš biti sama u mraku, u mraku stvari izgledaju drugačije i to te plaši, ali ja znam da ovde nema ničeg što bi bilo opasno i čega bi se trebala bojati.

Razvijte sa detetom ritual pre spavanja i nastojte ga se pridržavati svake večeri. To može biti čitanje određene priče ili pesme. Ponavljanje svakodnevnih rituala daje osećaj sigurnosti. Može pomoći i blago noćno svetlo (postoje razni oblici i boje). Može pomoći i ako ostavite vrata pritvorenima, pustite laganu muziku ili stavite detetu u krevet omiljenu igračku…

Kod nešto starije dece može se raditi sa vizualizacijama, što je dobra prilika naučiti ih veštini koja im može dobro poslužiti kasnije u životu u brojnim situacijama.

Dopustite im da budu opsesivni. Katkad deca mogu imati potrebu stalno ponavljati priču o svojim strahovima, postavljati pitanja. Sve je to normalan način prirode osećaja i izvire iz prirodne potrebe deteta da se reši straha.

Na šta valja obratiti pažnju:

Voditi računa o tome da se kod deteta ne razvije veza između straha i dobijanja pažnje. Iako će uplašenom detetu naravno biti potrebna određena količina pažnje da se umiri i uteši, važno je voditi računa o tome da jednako toliko pažnje dobija kad je srećno, kad je zaigrano itd., inače postoji opasnost da dete nesvesno počne koristiti strah kao način manipulisanja okolinom.

Iako je u redu povremeno dopustiti detetu da dođe u krevet roditelja treba paziti da ne dođe do zamene uloga, npr. majka spava sa detetom u bračnom krevetu, a otac na kauču u dnevnoj sobi. Ukoliko otac i majka žive zajedno, onda je njihovo mesto jedno pored drugog i ta slika detetu pruža prirodnu, temeljnu sigurnost i osnovu za kasniju izgradnju vlastitih odnosa.

Ako se kod vašeg deteta i nakon nekoliko meseci ne pojavljuju znaci smanjenja straha ili ako strahovi postaju sve intenzivniji, razmislite o tome da potražite profesionalnu pomoć.

Autor: mr.spec. Melita Stipančić, klinički psiholog.

 

Izvor: cuvarkuca.hr, Foto: Pixabay

Copy link
Powered by Social Snap